– Hajdemo da se sklonimo odavde – rekoh i povukoh je za ruku. Tek sam tada kada je ulična svetiljka malo obasjala njeno lice video da je to Urlike iz voza.
– Sam Bog te je poslao. Hvala ti.
– Nisam ni znao da si ti. Izgubio sam se.
– Moja sreća. Hvala još jednom. Ne znam kako da ti se odužim.
– Tako što ćeš mi pokazati neko pristojno mesto i da zajedno popijemo po piće. Treba nam.
– Hajdemo – reče ona i povede me nazad pored železničke stanice.
– Šta ćeš ti na ovu stranu. Hajde ja sam se izgubio, ali ti si iz ovog grada.
– Htela sam da skratim put do kuće, iako sam znala da je to opasan kraj prepun narkomana. Sve sam mislila da neće mene.
Ubrzo smo sedeli u jednom prijatnom lokalu i pijuckali piće uz razgovor. Urlika se konačno vratila k sebi i dobila malo rumenila u obraze što je uz njenu crvenu kosu davalo neki sexipil.
Kada sam joj rekao da tražim pristojan hotel za prenoćište ona se ponudi da prenoćim kod nje.
– Nemoj pogrešno da me shvatiš – reče ona nesigurno – samo da prenoćiš.
– Ne znam – pravio sam se nevešt, a u sebi molio da me povede jer mi se jako svidjala.
– Ja živim sama sa bratom, a on večeras nije tu. Možeš prespavati kod nas, a i ja ću se posle ovoga večeras osećati sigurnije sa tobom.
– Pa kad je tako, onda u redu – rekoh ja i nazdravismo novoj situaciji.
Nakon nekih pola sata pešačenja dodjosmo do njenog stana. Ušli smo unutra. Stan je bio velik i da nisam znao odmah bih pogodio da tu živi balerina. Jedan deo velike sobe je bio prazan, sa velikim ogledalom na zidu i drvenom šipkom za držanje, karakterističnom za balet. Bacismo torbe na pod i ona mi reče:
– Evo tu pravo ti je kupatilo da se malo osvežiš, a ja ću u moje u susednoj prostoriji.
– Hvala.
Topla voda iz tuša mi je jako prijala. Telo mi je bilo umorno od dugog putovanja, a i dosta mi se toga izdešavalo. Završio sam sa tuširanjem, orgnuo se oko pojasa peškirom i izašao napolje. Urlike je već u bade mantilu kuvala kafu. Prišao sam šanku koji je delio kuhinju od ostatka prostorije i smestio se na barsku stolicu.
– Lep vam je stančić.
– Hvala. To smo ja i brat dobili od ministarstva kulture, kao talentovani umetnici.
– Lepo. Bar država misli na vas.
– Da, samo što se od baletanske plate ne živi. Zato sam i išla u Švedsku na audiciju. Tamo su balerine bolje plaćene.
– A gde ti je brat?
– On je u Hamburgu. Imaju tamo predstavu. Znaš, i on je baletan.
– A, porodično, znači…
Nasmejala se i pokazala mi svoje prelepe zube. Pijuckali smo tako kafu za šankom i čavrljali nešto bez veze, a ona je mene svojom spontanošću, iskrenošću i jednom prirodnom lepotom sve više palila. Medjutim, razgovor je uvek išao tako da nisam imao prilike da započnem nekako temu i navedem je na to da je startujem. Mada mislim, da je to ona osećala, šta više, mislim da ni ona nije bila baš hladnokrvna prema meni.
U jednom trenutku, reših da rizikujem. Na kraju krajeva, nemam šta da izgubim. U najgorem slučaju ću se pokupiti i naći neki hotel, ali nisam smeo da propustim priliku da večeras imam ovu crvenokosu lepoticu.
Pomerio sam se malo unapred, licem bliže njoj i tiho izgovorio:
