1. POREMEĆENI ODNOSI
Sedela sam u polu mračnoj sobi, i nervozno gledala ka ulaznim vratima.
Sat na zidu je pokazivao 1 i 15 ujutru. Naravno da nisam mogla da spavam. Nisam imala mira, čekajući svoju ćerku da se vrati iz noćnog provoda. Na pozive naravno nije odgovarala.
“Smiri se Ivona…” – govorila sam sebi – “…ona je odrasla osoba i ima pravo da izlazi i da se zabavlja. Petak je veče… neka da sebi malo oduška!”
Da, to je bilo tačno! Ipak, sve što nam se dešavalo poslednjih meseci činilo me je nervoznom i pomalo uplašenom. Kada je shvatila da neće moći da upiše drugu godinu na studijama, i da će morati da obnovi prvu, kao da se nešto u mojoj Enici promenilo. Kao da više nije verovala u svoje znanje i u sebe kao ličnost. Nazivala je sebe budalom i glupačom koja ne može ni 8 ispita da položi. I tada su počele promene u njenom ponašanju, ali i u odnosu prema meni.
Nekada najbolje drugarice, a sada jedva da smo i razgovarale. Poneki bledi poljubac i zbunjen pogled. Naše filmske večeri uz kokice kada bi pokrivene i pripijene jedna uz drugu uživale smejući se, zamenile su samoća i odsutnost.
Falila mi je moja ćerkica…njeni dodiri i pogledi…osmeh… Bio je to težak period jer sam prosto navikla na nju. Ceo život samo ona i ja. Njen otac nas je ostavio kada sam bila duboko u trudnoći, i nije se vraćao…nije se javljao. Sada sa svojih 40 godina, i posle svega što sam prošla, shvatila sam da je ona moja jedina sreća i nisam smela da dozvolim da se udaljimo jedna od druge.
Umor me je brzo savladavao. Da nisam čula tada zvono na vratima, sigurno bih zaspala tu u fotelji.
Ivona: “Zašto li zvoni kada ima svoj ključ?” – pomislila sam, i krenula ka vratima.
Pogledala sam kroz malu špijunku, i videla nekog nepoznatog starijeg čoveka koji pridržava moju ćerku. Otključala sam vrata i otvorila ih.
Čovek: “Dobro veče gospođo. Jel je ovo vaša ćerka?” – upitao je uljudno i pomalo zadihano.
Ivona: “Jeste! Enice, jesi dobro?” – gledala sam je kako sa zatvorenim očima jedva održava ravnotežu naslonjena uz ovog nepoznatog čoveka.
Čovek: “Gospođo ja sam taksista, njene drugarice su mi dale ovu adresu i zamolile me da je otpratim do vrata… očigledno je malo više popila.”
Ivona: “Jaooj srećica moja… Hvala vam puno, evo možete je meni predati… ili još bolje ako biste bili ljubazni da mi pomognete da je unesemo tu i smestimo na fotelju?”
Taksista ju je zajedno sa mnom uneo u predsoblje, i namestili smo je na fotelju. Osećao se oporan miris alkohola i dima na njenom dahu.
Ivona. “Mnogo vam hvala, veoma ste ljubazni. Koliko sam vam dužna za vožnju?” – pitala sam, tražeći novčanik.
Čovek: “Nema potrebe gospođo. Njene drugarice su platile za nju. Ako nemate ništa protiv ja bih trebao da krenem, znate kako je, mušterije čekaju.”
Ivona: “Da naravno! Hvala još jednom, zaista…”
Okrenula sam se i pogledala mog andjela. Ležala je potpuno nepomično, osim njenih divnih grudi koje su se lagano podizale i spuštale u ritmu njenog disanja. Bez obzira na njeno stanje u kojem je došla, bilo mi je samo bitno da je tu.
