Nastavak serijala – Danijela, majka mog najboljeg druga i Danijela, njen sin i njegovi gosti.
Do ranih jutarnjih sati kuća se polako smirila. Sve ono što je tokom noći bilo napeto, nabijeno emocijama i bliskošću, sada je ostalo kao tih odjek u zidovima i u vazduhu koji se lagano hladio.
Do oko tri ujutru, svako od njih se povukao u svoj prostor odmora. Nije bilo mnogo reči — samo umor, tišina i osećaj da je noć izbacila iz njih više nego što su planirali da pokažu.
Ujutru, oko deset, kuća je već imala onu običnu, gotovo svakodnevnu sliku: poluotvorene zavese, tihe pokrete, kratke razmene pogleda i polusmešaka koji su podsećali na to da je prethodna noć ipak postojala, iako se niko nije u potpunosti vraćao na nju rečima.
Jedan po jedan, svi su se razišli svojim putem — kao da su se dogovorili da ništa ne objašnjavaju, nego da ostave stvari da stoje između reda i ćutanja.
Stefan je otišao na utakmicu, sa onim mladalačkim fokusom koji ga je vraćao u “normalan svet”, kao da briše tragove noći kroz fizički pokret i adrenalin.
Popodne, oko pet sati, Danijela je bila sama u kući kada je zazvonilo. Bio je to njen muž Dalibor.
Kada je otvorila vrata, na trenutak je samo stala.
Umor sa puta bio je vidljiv na njemu — ali još više nešto drugo. Pogled koji se zadržao na njoj duže nego što je bilo formalno, kao da je put bio samo pauza između dve misli o njoj.
– Jesi li umoran? – pitala je tiho, već povlačeći vrata da uđe.
– Jesam… ali ne toliko da ne mogu da budem ovde.
Smisao te rečenice nije bio u putu, nego u njoj.
Danijela je spustila ton, gotovo nežno, kao da ne želi da prekine taj trenutak pre nego što se razvije:
– Hoćeš nešto da jedeš? Ili da legneš malo… sigurno si iscrpljen.
Dalibor se nasmejao, ali onim tihim osmehom koji ne ostaje na površini.
– Nisam došao zbog hrane, Danijela – reče smirenim tonom Dalibor
– Uželeo sam se tebe.
U sobi je na trenutak postala gusta tišina, ona koja ne traži objašnjenje, nego samo bliskost i intimu.
Danijela ga je pogledala duže nego ranije. Nije žurila da odgovori. Samo je prišla bliže i spustila glas:
– I ja tebe ljubavi…..mmmmmmm !!! – rekla je Danijela pa se poljubila sa svojim mužem da bi se onda sa njim povukla u njihovoj spavaćoj sobi i zatvorila vrata za sobom. Zatvorili su vrata i krenuli jedno drugom da tepaju i upućuju vrele reči.
Dalibor joj je spustio ruku niz leđa i privukao je uz sebe, kao da pokušava da nadoknadi sve dane provedene po drumovima Evrope.
Kamionske ture, granice, benzinske pumpe i noći provedene u kabini ostajale su iza njega čim bi ugledao njen osmeh.
Ventilator je tiho zujao u uglu prostorije, a kasnopopodnevno sunce prelivalo se preko zidova u zlatnim nijansama.
Danijela je stajala ispred njega u laganoj crnoj letnjoj haljini koja joj je pratila liniju tela.
Dalibor joj je svojim jakim rukama nežno podizao haljinu u predelu kukova, pa joj spustio dlan preko guze i nasmešio se onim umornim, ali toplim osmehom čoveka koji je dugo bio odsutan.
– Nedostajala si mi….. – rekao je promuklo.
– Mmmmmmm….i ti meni… – odgovorila je tiše nego ranije, pa mu rukama prošla kroz kratko podšišanu kosu.