U međuvremenu Andrea je utonula u san. Sanjala je svoju tetku – Daliborovu sestru Slobodanku, njenog teču Nebojšu (Nešu) i brata od tetke Milenka.
San joj je počeo tako što je prvo sanjala svoju tetku, a onda je završila nekako gola u krevetu sa svojim tečom Nešom i njenim bratom od tetke Milenkom koji je bio jedno 15 godina stariji od nje. Teča Neša ju je jebao u pičkicu, a Milenko u šupčicu.
Uzvikivala je u snu – Aaaaahhh….aaaahhhh…toooo….tooooo….jebite me….aaaaahhhhh !!!
– Mmmmm….kako si dobra kurvice tečina….uuufffff !!!!
– Aaaaaaaahhh….rasturite me….jebite me…..razvalite me….oooohhhhhh !!!!
San nije kratko trajao već u više faza, ali Andrea se seća kako su je jebali u u svim pozama, napunili joj obe rupice i svršili joj po licu i sisama.
U jednom trenutku, Andreu je probudio alarm. Bilo je oko 6 ujutru. Andrea je trepnula nekoliko puta, pokušavajući da “uhvati” stvarnost koja joj je još uvek bežala iz ruku.
– Uuuuhhh…..kako dobar san, kladim se da je moja majka uživala juče ceo dan sama, ili možda nije bila sama – promrmljala je Andrea, okrećući se na drugu stranu, pa se ipak naterala da pogleda ekran.
No Andrea je primetila da je svršila po krevetu i posteljini i da su njene gaćice i pičkica vlažne.
Nekoliko sekundi je samo gledala u ekran, kao da pregovara sama sa sobom da li da ustane ili da se vrati u san. Onda je duboko udahnula i spustila noge sa kreveta.
– Dobro… ajde – rekla je sebi tiho.
Ustala je polako, kao da joj telo još nije stiglo do kraja da se probudi. U kupatilu je pustila vodu, umila se hladnom, oprala zube i pogledala svoj odraz u ogledalu — umoran, ali stabilan.
Dok je oblačila na sebi tesnu crnu haljinu sa procepom na desnoj nozi koji je išao skoro do njenih gaćica, telefon je ponovo zatreperio. Poruke, obaveze, dogovori za kasnije popodne.
Bacila je pogled, kratko odgovorila, uzela torbu i još jednom proverila da li je sve ponela.
Na izlazu iz stana zastala je sekund, oslušnula tišinu, pa zaključala vrata.
Letnji vazduh je napolju već bio topao, ali ne previše napadan u tom delu dana. Grad je bio u onom “između” stanju — ni jutro, ni pravi haos, već nešto što se polako budi.
Andrea je krenula ka gradu, sa jasnom mišlju da ima nekoliko sati za svoje obaveze pre nego što se sve ponovo ubrza popodne.
Telefon je ponovo zatreperio dok je Andrea hodala niz ulicu, još uvek u onom polu-budnom ritmu.
Poruka od Danijele:
– Pogodi ko je došao?
Andrea je usporila korak, podigla obrvu i na trenutak se nasmejala sama sebi. Nije imala potrebu da pogađa previše — dani su bili takvi da se ljudi uglavnom vraćaju kući u sličnim trenucima.
Posle par minuta kucanja, stigao je odgovor:
– Ne znam… Dalibor možda?
Stavila je telefon u džep i nastavila da hoda, ali je već sledećeg trenutka osetila da će stići još jedna poruka.
I nije pogrešila.
Telefon je ponovo zatreperio:
– Daaaa, vratio se……došao je juče kamionom, parkirao ga je u blizini škole
Andrea je zastala pored butika, gledajući u ekran. U poruci je bilo nešto jednostavno, ali dovoljno da joj u glavi odmah napravi sliku kuće, dolaska, onog tipičnog “posle puta” raspoloženja.
Poslala je brzo: