Nisam vam rekla ono najbitnije, rođaci. Ja volim sve što je u vezi dupeta. Volim da ga primam u čmar, a volim i da se igram sa njim. Ono što me najviše loži, i što mi je najponižavajućija stvar na svetu, jeste da ližem čmar.
I tako, eto me tamo gde bih stalno volela da budem.
Čujem zvižduk, tekma je počela, a to je i znak da i ja prionem na posao. Približavam se i lagano, vrhom jezika dodirujem sredinu šupka. On se grči i skuplja. Čekam da se vrati, pa ponovo činim isto. Igram se tako, zanesena, dok me Sima ne uhvati za kosu. Slede šamarčine. Glava mi leti tamo-vamo, dok Simina ručica miluje moje obraze.
– Šta je kurvo, viče Sima, šta me bockaš, pička ti materina? Jesi suviše glupa drolja da shvatiš šta treba da radiš?
Ja se izvinjavam, naravno, a kako i ne bih pred takvim argumentima. Sima me pušta, a ja navaljujem na njegov čmar, balavim po njemu usnama i jezikom, ližem iz sve snage, on ga širi prstima da bi mogla da uguram jezik što dublje, jer Sima voli kada ga tucam jezikom u dupe.
Pička mi curi, kad bi je samo pipnula svršila bi do nesveti. Ponižena sam do kraja. Klečim, izšamarana, vezana, sisajući čmar matorom siledžiji. I zato nastvaljam da se gušim na Siminom šupku, dok on drka svoju kurčinu i gleda tekmu.
U tom trenutku, sranje. Ne mislim bukvalno sranje, već dlaka. Fak. Nikako ne mogu da naučim da se izborim sa dlakama. Kada mi neka uđe u usta ne mogu da nastavim dok je ne izvadim. Ko da mi je u ustima čitava šubara, a ne samo jedna jebena vlas. Sranje. A Sima ne voli da stajem kada jednom počnem, a uzgred ga nervira to što me prekida jebena dlaka.
Konačno je nalazim i pljujem, ali već je kasno. Sima ustaje, odlazi do ormana i vadi svoj debeli pandurski kaiš, gura me grudima i licem na fotelju, staje mi nogom na vrat i počinje da me vošti. Kaiš puca po mom dupetu, plašim se da će mi iscepati kožu. Pokušavam da se izmigoljim, ali to naravno nije moguće. A to Simu još više nervira, pa me snažnije nabija u fotelju i još žešće odvaljuje od batina. Pokušavam da ne vrištim, jer ako to uradim onda sam stvarno najbala. Sima ima pravilo: ćuti dok te maltim.
Uzdržavam se, grizem usne dok mi suze razmazuju šminku, a onda jedan udarac pogađa već više puta udareno mesto, i ja vrištim kao kučka. Istovremeno, od stiskanja čmara prouzrokovanog bolom, iz dupeta mi ispada Simin pendrek.
Jebiga.
Sima uzima svoju čarapu i nabija mi je u usta. Vezuje mi je obmotavajući drugu i praveći čvor iza moje glave. A onda, rođaci, nastaje masakr. Ponovo sledi šibanje po već izranavljenom dupetu. Vrištim i cičim, al’ džaba. Usta su mi puna smrdljivih čarpa. Čuje se samo mumlanje. Mrzim Simu ovog trentka iz dna duše, i sve bi dala da mogu da mu nabijem onu njegovu pištoljičinu u dupe i ispraznim šaržer.
Batine prestaju. Umorio se. Ostavlja me da cvilim a on navlači donji deo trenerke i izlazi napolje. Vraća se nazad, hvata za kosu i podiže glavu. Pokazuje mi šta je doneo. Oči mi se šire od straha i jedino što mogu je da odmahujem glavom. Sima je iz svog razdrndanog krša doneo start kablove za akumulator. A na njihovim krajevima su gadne metalne štipaljke.
