Stigao sam u dom, legao sam u svoj krevet, poslao sam poruku svojoj Marini i sve je izgledalo tako stvarno i lepo.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što smo se opet videli, dok smo pričali svakim danom sve više i više. Otvarala si mi se kao niko nikada, ja sam slušao i upijao svaku tvoju reč, sve o tebi sam znao.
Viđanja su bivala sve češća, skoro svaki drugi dan smo se videli, sve dok…
Bio je petak, dogovorili smo se da posetimo naš kafić u blizini faksa gde smo se i upoznali, pravili su neku vrstu žurke. Otišli smo, bilo je prelepo, igrali smo, pili smo, zezali smo se, bili smo tako lep i zaljubljen par. Svi naši prijatelji su nas gledali s oduševljenjem i pričali kako su srećni zbog svega što se dešava. Došlo je vreme fajronta, hteo sam da te otpratim do stanice, uhvatio sam te za ruku i krenuli smo
Autobus je dolazio, ponovo sam te zagrlio oko struka, poljubio sam te u obraz, pa u uho i šapnuo sam ti ’Tako si savršena…’
Ponovo si zadrhtala i ponovo si se protrljala kao što si uradila i prvog puta kad smo se sreli.
Šapnula si mi „Ne ide mi se kući… Hajmo kod tebe, rekao si da ćeš me voditi u studentski dom, volela bih videti gde živiš i kako je tamo, ako i ti želiš?“ Kroz glavu mi je prošlo milion misli, samo sam potvrdno klimnuo glavom i krenuli smo, sve vreme se umiljavala oko mene…
(Nastaviće se)
