Teta Snežana matorka od 50 godina

Ćao!
Ja sam Ivan, ili Iva kako me ovde u Beogradu od milja zovu.
Ispričati ću Vam nešto što mi se desilo neposredno pri dolasku u Beograd, i početku mog radnog odnosa.
Puno puta sam se pitao smijem li ovako nešto podeliti sa Vama, pre svega zbog zaštite moje osobne privatnosti, ali i privatnosti još nekih ljudi za koje ne bih volio da snose bilo kakve posljedice, ali opet, ne poznajem nikoga od Vas pa mi je u neku ruku lakše da to ispričam.
Ali, Odlučio sam da promenim samo svoje ime, dok ime glavne junakinje moje priče nisam želeo da promenim, iz razloga jer je stvarno lijepo, i vrijedno je da se pomene.

Radim u jednoj privatnoj firmi kao kompjuterski programer, gde odrađujem svoju početničku platu od 1200 evra.
Samnom je radilo još 5 zaposlenih programera, i nekoliko ljudi koji su honorarčili kako bi stekli svoje radno iskustvo.
Među mojim koleginicama koje su činile sekretarica i računovotkinja, radila je i ona.
Snežana.

Snežana, ili kako smo ju svi mi mlađi zaposlenici od milošte zvali teta Snežana, radila je kao spremačica, iako je po struci bila diplomirani ekonomista, no u nedostatku boljega posla, a ionako je svugde bila kriza pa tako i u našem malom kolektivu, prihvatila se bilo kakvog posla kako bi odplatila kredit za stan.

Teta Sneža je bila sasvim obična žena, bez neslanih šala i upadica, bez provokativnog izazivanja bilo koga od nas zaposlenika.
Oblačila se klasično, a bez kilograma šminke na licu izgledala je baš poput onih otmenih dama, nedodirljivo.

Ja sam običan mlad, vragolast Zagrebački dečko, jer sam iz Zagreba došao u Beograd što bi se reklo:”Trbuhom za kruhom”, u nedostatku posla u ovim kriznim vremenima u Hrvatskoj.

Srpskim jezikom baratam odlično, jer sam se oduvek voleo družiti sa rođenim Beograđanima, a veliku zahvalnost pripisujem mom drugu i kolegi Saši, koji me je i dovukao ovamo i pomogao da se zaposlim.
Svoj šarm i duhovitost, doneo sam od kuće po starom, koji je bio nastavnik fizičkog vaspitanja, i majci koja je bila profesorica Hrvatskoga jezika.

Po izgledu nisam baš neka lepota, ali lično mislim da nisam niti ružan. Visok sam 180, težak 79 kilograma, dakle prosečno razvijen muškarac.

Često sam se znao šaliti sa teta Snežom, ali opet ne u velikoj meri, bojeći se da ne preteram, ili ju čime ne povredim.
Svi smo se na neki način šalili, i atmosfera je bila kod nas uvek vesela, a dobrog raspoloženja nikada nije manjkalo.

Kako sam često znao ostajati u firmi sam, jer nisam nezavršen posao voleo obavljati kod kuće, ostao sam i toga za mene neobično uzbudljivog dana.

Upravo sam završavao jedan modul za fiskalizaciju, kada sam začuo lupanje kanti, metli, četki i ostalog pribora za čišćenje u hodniku.

“Bože pa zar nisam sam?”
“Zar još netko ima ovde?” zapitao sam se, kada sam čuo kucanje na vratima od prostorije u kojoj sam sedeo zavaljen u stolicu i dobošao po tastaturi.
“Naprijed!” uzviknuo sam, a u sebi mislio:”Pa ko je sad jebem mu lebarnik”, kada me je trgnuo zvuk otvaranja vrata, a moje oči su automatski pale na nju sa onim priborom za čišćenje u rukama.