Teta Snežana matorka od 50 godina

Umesto odgovora potapšao sam je po ogoljenoj podlaktici ni sam ne znam zašto, da ju ohrabrim valjda.
“Dobro teta Snežo, jaki ste Vi, dalje svi moramo, jer je to jednostavno tako”.

Razgovarajući tako s njom o najobičnijim životnim stvarima, jer Sneža nije drugačija ni mogla biti do obična žena, popio sam svoju kafu i pogledao na sat.
“Čoveče, već je 8″ rekao sam, a i ona je rekla:”Da, kako vreme ponekad brzo prođe”.
“A ništa, vrime je da se pođe ća” rekao sam, i razvukao usne u blagi osmeh.
“Joj, samo da mi ne pobegne autobus, već me bole noge, izvini Ivo, ali moraću malo požuriti”.

Uistinu nisam znao ni gde Snežana stanuje, ali sam jedino mogao predpostaviti da je daleko, obzirom da koristi javni prevoz do svoje kuće.
Tada sam joj gledajući ju onako umornu ponudio da je odvezem do odredišta rekavši joj:”Ma teta Snežo, nemojte trčati pa ja sam tu autom pobogu. Ja Vas mogu odvesti gde god Vam treba, ne mogu gledati da se tako mučite, pa Vi ste ovde najzaslužniji. Svi mi odradimo svoje i odemo, a Vi kasnije ostanete da čistite ovaj svinjac iza nas”.
“Eh dete moje!” znala je Sneža često reći kada nešto isprljamo, a sada je to rekla iz zahvalnosti prema nekome ko joj želi pomoći, a nije joj ništa.

Izašli smo iz zgrade, i uputili se prema mom automobilu.
Uz muziku iz sedamdesetih i osamdesetih, koja je svirala na CD playeru u mom automobilu, ćaskali smo o meni, o tome kako sam odlučio doći ovamo čak iz Zagreba, i kako sam se uklopio ovde.
“Aman bre vidite da sam se uklopio čim u prodavnici kupujem leb i mleko, a ne kruh i mlijeko” rekao sam onako u šali, a Sneža je raspoložena muzikom prasnula u smeh.
“Eh đavole jedan Zagrebački, nego reci ti meni kako to da ne izlaziš uveče s devojkom, već podrediš sve poslu. Nešto si druže puno povučen za svoje godine. Tih si brate, nekako miran, a opet sam đavo je u tebi”.
“Eh teta Snežo, danas ni devojke nisu što su nekada bile. Osećam da još uvek nema prave, i jednostavno je to to”.
“A šta ti znaš o devojkama balavac jedan, nego neće čovek obavezu je li?”
“Ma ne to teta Snežo, danas se devojka traži tako što izvadiš ključeve i mobilni telefon na sto, pa ako je dobra roba, onda je dobra i cura”.
“Eh Ivo, vidi se da si iz fine porodice, ili kak Vi to kažete obitelji ne?”
Malo po malo, tako smo i stigli ispred Snežine zgrade.
“Doviđenja teta Snežo, moram priznati da ste mi ulepšali kraj radnog vremena, a i kafica je bila super. Malo sam se danas šalio, ne zamerite mi molim Vas”.
“Pa zar nećeš gore? Možemo popiti još jednu ako ti se toliko sviđa”.
“Ah evo baš sam Vam je i doneo, pa da je popijem”.
“Ma ajde bre šta ima veze, pa odkud si ti mogao znati da ćeš se danas naći ovde blizu moje kuće”.

Odgojen u strogo patrijarhalnoj Hrvatskoj obitelji, nisam mogao dozvoliti da prvi put ženi uđem u kuću, a ne donesem ni bar 200 grama kafe.
“Pričekajte teta Snežo tu ispred zgrade, sad ću ja” rekao sam.

U obližnjem dućanu kupio sam 500 grama kafe, bocu najskupljeg vina koje sam tamo našao i Milka čokoladu od 300 grama.

Noseći to u ruci, ušli smo u njenu zgradu, a zatim i stan na četvrtom spratu visokospratnice.
Stan je bio prosečno namešten, lep prostor od 36 kvadrata, sa dnevnom i spavaćom sobom, kuhinjom, kupatilom i malim hodnikom.
Iz dnevne sobe, pružao se izlaz na terasu.