Teta Snežana matorka od 50 godina

“Hej, ja sam Ivo, smetam li? Došla sam da malo obrišem pod, ali ako smetam ti samo reci, a ja ću to posle da uradim”.
“Ma jok bre teta Snežo, samo Vi radite ono za šta Vas plaćaju” šalio sam se kako bih ju malo odobrovoljio, jer sam znao koliko dnevno provede u sagetom položaju, i koliko krvavo zaradi svoje parče hleba.
“Uh al’ me plaćaju, lako je Vama, vi samo sedite tu i tucate u te kompujtere” znala je Sneža namerno da izvrne reč kompjuter kako bismo joj se svi slatko nasmejali.
“Oh, al’ gospođi danas ide šala” rekao sam, a na to će ona:”Dam ja tebi gospođu po turu”. “A ja se baš i ne bi bunija”, upotrebio sam namerno taj dalmatinski izraz kakav sam puno puta čuo od svojih drugova i domaćina na moru gde sam letovao.

U stvari, kada se na taj način šalim, razvučem usne u blagi osmeh, i tada se oseti taj moj šarm koji imam.
“A kako ste znali da sam ovde pa kucate?” upitao sam, a ona mi je rekla da je videla moj automobil dole parkiran, i tako znala da sam ostao da radim.
“A šta misliš Ivo, da popijemo po jednu kaficu, meni se baš pije” rekla je, na što sam opet odgovorio:”A ja se opet ne bi bunija”, i razvukao usne u blagi osmeh.
“OK, sad ću ja doneti, a ti makar pospremi ove tvoje črčkarije sa stola”, tako je teta Snežana zvala moje papire kojih je obično bivala hrpa na stolu dok radim.

Sve ovo vreme šaleći se sa teta Snežanom, uistinu nisam pomislio ni našta od ovoga što će mi se dogoditi, niti sada, niti pre toga dok sam razgovarao sa njom, premda je teta Sneža sa svojih 52 godine dobro izgledala, nikada je nisam gledao kao pohodnu drolju željnu muškoga mesa.

O njoj nisam mnogo ni znao, a nisam nikoga od starijih kolega ni pitao, jer ono što me ne zanima mnogo ne pitam.

“Evo kafice!”, trgao me je Snežin glas kada sam završio i poslednji red programskog koda modula za fiskalizaciju i kompajlirao biblioteku.

“Ah, evo i ja sam gotov za danas vrag mu mater” rekao sam, i ugasio računar, srećan što sam završio posao na vreme, i opravdao poverenje mentora i kolega.
Udobno sam se smestio u svoju stolicu, a Sneži sam privukao koleginu da ne sedi na jednoj manje udobnoj, koja je bila preko puta mene na drugoj strani stola.
“I, kakva je kafica?”
“Kao Vaša duša” odgovorio sam ni sam ne znam zašto, premda je kafa baš bila predivna i jaka, taman kakvu volim da me razdrma.
“Ma budalo, pitam te stvarno jesam pogodila kafu? Nikada ti nisam ranije kuvala” upitala je, a ja sam rekao:”Gospođa je pogodila kavu, reka bi Van ja da ne vaja”.
“Ma odi dođavola vraže jedan, ja ga lepo pitam, a on se sprda sa mnom mogu mu baka biti”.
“Ih baka” lupio sam kao iz topa, “pa niste Vi baš za baku, imate li unučiće?”
“Nemam Ivo, muž mi je poginuo vrlo brzo, posle 5 godina našega braka, tako da se posle toga nisam ni udavala. Ovako mi je najbolje, krpim kraj s krajem, i ovaj stan ako ne odplatim, ostaće državi pa neka rade s njim šta hoće. Niko mi vala ne treba, ovako mi je najbolje”.
“Isukrste!”

Rekao sam, i pitao ju:”Pa teta Snežo, zar nikada posle toga niste nekoga našli da Vam se nađe pri ruci, da Vam pomogne, da Vam donese vreće iz dućana, da Vas poljubi u jutro kada pođete na posao, da se divi skuvanom jelu i uživa u Vašem malom svetu”.
“Eh Ivo, a gde ti živiš pobogu dete?”
“Da sam našla nekog starijeg muškarca, taj bi ostavljao prljave stvari za sobom po kući i gunđao što je jelo preslano, a mlađi bi mi izvlačio i ovo malo crkavice što imam buljeći po ceo dan u televizor, ili bi me hteo za jednu noć, a posle? Šta posle?”
“Nema više ljudskosti moj Ivo, nema poštovanja prema ženi, i šta će mi ko zato”.
Stvarno nisam znao šta da odgovorim teta Snežani.
Osećao sam se kao da razgovaram s iskrenim prijateljem, ili majkom, a u očima ove žene osećala se zasićenost životom.