Ruka mi je drhtala dok sam držala zatvorenu kovertu. Na njoj je bio razmazani plavi pečat gradskog zatvora. Kao i taj pečat, i šminka oko mojih tamnih očiju je takođe bila razmazana, uništena od suza koje su klizile niz moje obraze, ostavljajući za sobom crne linije moje maskare.
Pismo je bilo imenovano na mene ali ga nisam dobila kada je stiglo. Roditelji su ga sklonili i tek slučajnim burlanjem po pošti sam naišla na njega. Stiglo je pre par dana i bila sam ogorčena što mi nisu rekli da mi je brat pisao.
Šest meseci je prošlo od kada je osuđen i zatvoren. Prvobitno na 5, a kasnije, nakon što je priznao, smanjena mu je kazna na 3 godine. To njegovo priznanje je uništilo moje roditelje i zabranili su mi bilo kakav kontakt sa bratom. Moj dragi brat, moj heroj koji me je uvek čuvao i pazio – postao je odbačen od ljudi koji su ga stvorili i dali mu život.
Da, postao je “crna ovca” u familiji, zabranjena tema, otpadnik… ali ne i od mene. Moja ljubav prema njemu nije prestala da gori istim žarom kao i pre tog šokantnog priznanja i osude.
Daleko da sam bila neka pametna devojka, načitana… znala sam ja dobro koji su moji nedostaci i mane, ali sam isto tako znala da je u prirodi svakog čoveka da greši. Svi greše ma koliko god se folirali i glumili nevinašca. Istina je, neke greške su manje i popravljive, neke su veće i teško izlečive… ali ja sam znala u dubini duše da je moj brat bio na dobroj strani ma šta god ljudi pričali i novine pisale.
Koverta nije bila otvarana pa sam je oprezno iskidala sa strane i izvukla pismo iz nje. Bilo je ručno pisano hemijskom olovkom i odmah sam prepoznala bratov rukopis koji je bio jedinstveno lep, za razliku od mog koji sam ponekada i ja sama imala teškoće da pročitam.
Bili smo zaista dva sveta. On “štreber”, fakultetski obrazovan, promoćuran, bistar… Ja probisvet nižeg morala (bar se ne stidim priznati), parti manijak… jedva sam i srednju školu završila. Iako je razlika u godinama bila velika – čak punih 13 godina, verovatno je to i bilo presudno za naš prisan odnos jer sam odrastala praktično uz njega koji me je čuvao kada god je trebalo, šetao po parkovima, igralištima, vodio u školu i vraćao iz nje.
Smogla sam hrabrosti, duboko udahnula i počela da čitam:
“Draga Mico
Mama i tata su mi jasno dali do znanja da više nisam deo porodice. Žao mi je zbog toga, ali slažem se sa njima. Ukaljao sam naše ime. Ne stidim se svojih postupaka u smislu sebe samoga, ali mi je žao što vi trpite salve uvreda zbog mene. Niste to zaslužili i zbog toga žalim.
Znaj da uvek mislim na tebe. Tvoja slika je na zidu ove moje hladne ćelije i kada god se probudim prvo nju pogledam i poljubim.
Nedostaješ mi… ali seko – više se nećemo videti! Ne piši mi, ne dolazi mi… ne zaslužujem tvoje prisustvo.
Čuo sam da si se napokon zaposlila tamo gde si želela i presrećan sam zbog toga. Nažalost, imam svoje izvore i unutra i spolja i znam da patiš. Zato ti i pišem da bi ti rekao da prestaneš sa tim. Mlada, lepa… život je pred tobom i treba da ga udahneš punim plućima. Bože kakva glupa floskula, znam da bi me ti sad pogledala onako kako samo ti znaš, u fazonu – pazi ovog emotivnog romantika J
