“TAČNO JE POLA GODINE PROŠLO OD KADA JE JEDAN OD VOĐA LOKALNOG KARTELA OSUĐEN PO DVE TAČKE OPTUŽNICE – ILEGALNO NOŠENJE ORUŽJA I ORGANIZOVANA PROSTITUCIJA – U OKVIRU NAŠEG MIRNOG GRADA.
GLASINE KRUŽE DA JE DARKO M. ROĐEN 22.08.1985. MNOGO VIŠE UPUĆEN U MUTNE RADNJE PODZEMLJA, ALI SU OZBILJNIJI DOKAZI PROTIV NJEGA I NJEGOVE OPASNE GRUPE IZOSTALI.
ZANIMLJIVO JE I TO DA SU SVE DEVOJKE KOJE SU BILE PRIVEDENE I SASLUŠANE U RIZIČNOJ AKCIJI HAPŠENJA KODNOG IMENA – LEPTIR – ODBILE DA SVEDOČE PROTIV OPTUŽENOG, OBJAŠNJAVAJUĆI DA SU LIČNO ONE SAME ODLUČILE DA NAPLAĆUJU SVOJE PROMISKUITETNE USLUGE, BEZ IKAKVOG PRITISKA OD STRANE OVOG OPASNOG ČOVEKA. PODSEĆAMO I TO DA JE DARKO M. PRIZNAO KRIVICU I NAJKASNIJE MOŽE DA BUDE NA SLOBODI VEĆ 2021. GODINE”
Čuvar: “Milica?”
Mica: “Da, ja sam.”
Čuvar: “Pođi za mnom. I moraš da skineš kapu.” – krenula sam za krupnim čuvarom kroz vrata sa debelim rešetkama i ubrzo smo stigli do mesta za posete.
Bilo je kao u filmovima – neudobna stolica ispred koje je bilo staklo i telefonska slušalica sa žicom. Stajala sam nestrpljivo pored stolice i čekala da ugledam brata.
I tada, u presmešnom narandžastom kombinezonu sa brojem na grudima, Darko se kretao ka meni. Visok, krupan, lep… baš kao što je i uvek bio. Čak i u zatvoru je uredno nosio svoju bradicu i kosu koju je zalizivao u stranu. Oči su nam se srele… namrštio se i zastao u mestu.
Još uvek par metara od stakla, odmahnuo je rukom prema čuvaru i okrenuo se.
Čuvar: “Ajde… poseta je završena.” – uhvatio me je za ruku ali sam se istrgla i počela da lupam u staklo.
Mica: “Pet minuta Dare, samo PET!” – vikala sam i lupala dok se nije okrenuo.
Ne verujem da je mogao da čuje moj glas, ali se verovatno refleksno okrenuo i video da ga zovem. Čuvar me je ponovo uhvatio za ruku ali mu je brat dao znak da me pusti, i tada se uputio ka meni. Ljutito me je gledao, seo, i uzeo slušalicu.
Sa suzama u očima, sela sam i jedva čekala da mu čujem glas.
Darka: “Mislim da si bila tvrdoglava još od vremena kada nisi ni znala da govoriš. E Mico, Mico… i vidi gde te je to dovelo, u sivilo ovog zatvora. Zar ti moje reči u pismu nisu bile jasne?” – naslonio se u stolicu i pokazao stražaru rukom da nas ostavi same.
Mico: “Znaš me bato, zar si mislio da će jedno pismo nešto da promeni? I ako mi još jednom pokušaš zabraniti da te vidim… napraviću neko sranje kako bi i ja završila u zatvoru, samo da ti budem bliže.”
Darko: “Hahaha… e kakva si lujka ne bi me ni čudilo da to zaista i pokušaš.” – izraz lica mu se blago rastužio, prišao je i naslonio dlan na staklo.
Poklopila sam svojim dlanom njegov prezirući taj hladan providni materijal koji je bio između nas.
Darko: “Izvini… pogrešio sam. Nisam trebao da te teram od sebe. Ali Mico, zašto si došla? Zar se ne groziš svega onoga što sam radio? Sve one laži kako imam keš jer sam se zaposlio u stranoj firmi, sve one poklončiće koje sam ti kupovao od para zarađenih… sada već znaš kako… prevare kojima sam vas sve zaslepljivao! Seko, zašto me ne mrziš?”
Mica: “Ma ne zanima me! Sve i da si ubio nekoga, shvataš li? Ti si moj brat, moja krv… Uvek ću biti uz tebe! Znam u dubini svoje duše da ni ti mene ne bi ostavio samu kada bi ja bila na tvom mestu.”
