Sklonio je slušalicu sa lica i sa osmehom me gledao. Nije verovao šta sam upravo izgovorila. Znao je da ga volim do neba, ali ovo se činilo kao da ide i dalje – do meseca, do zvezda…
Darko: “Sve što znaš i što si čula, sve to si vidim nekako prihvatila, ali ne razumem kako to da me nikada me nisi pitala – zašto?”
Mica: “Pitala sam se to u sebi svih ovih meseci. Imao si sjajnu porodicu, ženu koja te voli, roditelje, mene… diplomu, budućnost… Želim i o tome da pričamo, naravno. Želim da pričamo dugo i o svemu, kao što smo radili i pre svega ovoga. Želim da ponovo živimo te trenutke.”
Narednih par minuta smo samo sedeli i gledali se. Potpuno mi je bilo nezamislivo da te njegove lepe oči, taj njegov blag pogled… da je mogao u sebi da ima išta negativnog.
Darko: “U redu. Pošteno. Ali nećemo ovde o tome. Ako zaista želiš da nastavimo ovaj razgovor, dođi sutra u 10 i javi se čuvaru koji će te ispratiti odavde. Samo njemu!”
Mico: “Razumem Dare. Jedva čekam.” – ustala sam ali tada mi je pokazao da ponovo uzmem slušalicu.
Darko: “I još nešto da te pitam, jel ti znaš gde si došla? Mico ovo je zatvor, ne možeš tako da se obučeš, pobogu seko.” – počeli smo da se smejemo.
Mica: “Pa znaš da volim ovako, šta se sad praviš lud. Ne mogu ko neka babuskara da dođem u posetu mom bratu krimosu. Uostalom, nije ni blizu provokativno kako zna biti. Znaš na šta mislim, zar ne?”
Darko: “Hahaha… pazi ti nju, krimos… ništa se promenila nisi. Znam, znam… morao sam uvek da teram svoje drugove i da ih šamaram kad počnu da te skidaju pogledom, iako nisu imali mnogo šta da skinu. Vazda nevaljala. Dakle sutra u 10 ujutru te čekam.”
Mica: “Ljubim te bato!” – pozdravili smo se i srećna sam napustila zatvor.
3. DETALJI POSLA
I više nego oduševljenja kako je prvi ponovni susret prošao, sledeće jutro sam bila mnogo opuštenija. Naravno da nisam poslušala brata i pojavila sam se u zatvoru u uskim helankama i tankoj majici na bratele. Nisam mogla protiv svoje prirode, to prosto ne bih bila ja.
Čim sam stigla onaj isti čuvar me je čekao, rekao mi je da ga pratim i da nigde ne skrećem. Ušli smo na neka mala vratanca pored one prostorije gde sam dan ranije razgovarala sa bratom i ušli u dugačak hodnik.
Posle njega smo prošli i kroz neku kuhinju i izašli u malo dvorište. Tu me je čuvar zaustavio i rekao da sačekam koji minut.
Brat se odjednom pojavio ispred mene. Stajala sam par metara od njega, zakopana u mestu.
Darko: “Zagrljaj?” – raširila sam ruke, skočila visoko i obgrlila ga i rukama i nogama.
Držao me je čvrsto za struk i dugo smo tako zagrljeni uživali u predivnom osećaju ponovnog dodira. Izljubila sam ga u oba obraza, ne dajući mu vremena ni da kaže jednu reč.
Mica: “Joj koliko sam samo puta maštala o ovome da me ponovo zagrliš.”
Darko: “I ja sam seko… svaki dan o tome mislim. Ajmo, imao sam posla u dvorištu pa sam se zadržao, zato smo se i sreli ovde. Sada moramo da se vratimo u sobu za posete.” – uhvatio me je za ruku i krenuli smo unutra.
Nisam daleko otišli i brzo smo stigli do neke male sobice. Unutra je bio krevet, polica i odvojeno kupatilo u ćošku.
