Route 66 – Gazdarica mi ga pušila pa je upao njen sin

Svoj boravak u Santa Moniki sam produžio na nekoliko dana. Naravno, Fej mi se nije javljala posle one večeri, a da budemo iskreni ni ja se nisam nešto trudio da je nadjem. Dani su mi prolazili u ludom provodu i zabavi, a za tako nešto je bilo prilika na pretek.

Route 66 – Dobar u krevetu

Taj grad, kao da je živeo za provod. Svakoga dana su bile mnoge razno-razne zabave na plaži, koncerti lokalnih grupa na otvorenom, a o provodu po noćnim klubovima i da ne pričam. Čovek bi tako mogao da živi i provodi se do kraja svog života, ali da budem iskren, to je i koštalo dosta para. S toga, kako ne bih ostao švorc, jer ja sam jedan od onih koji jako dobro i brzo zna da troši pare, rešio sam da prodam motor i polako počnem da razmišljam o organizaciji puta da se vratim kući. Isto tako, razmišljao sam i o mogućnosti da nadjem neki posao, ali sam tu ideju potisnuo u drugi plan.

Mamuran od sinoćne žurke na plaži, taj dan sam se probudio negde iza podneva. Istuširao sam se i rešio da odem negde da nešto pojedem. U dvorištu, neka dečurlija se je kupala i igrala u bazenu. Izlazeći, naleteh na matorog japanca domara koji mi se uljudno javi. – Dobar dan – rekoh mu ja – Nego kad sam vas već sreo, hoću nešto da vas pitam. – Izvolite. – Planiram da krenem kući, pa hoću da prodam moj motor. Da li znate nekog ili neku agenciju gde bih to mogao da završim? – Raspitaću se, pa ću vam javiti. – Hvala. Onda sam otišao u jedan restoran i jeo odlične palačinke. Meni doručak, ostalima ručak. Nakon toga sam popio bar litru kafe da dodjem k sebi i malo prošetao plažom da udahnem vazduh i naparim oči. Vratio sam se u stan. Čim sam ušao u dvorište, iza ledja čuh kako me neko doziva. – Gospodine! Okrenuo sam se i video matorog debelog domara. – Gospodine, gazdarica Etel hoće da se vidi sa vama… – Gazdarica? – zastao sam začudjen i okrenuo se prema njemu. – Da… Znate ona je vlasnik ovog kompleksa. Rekao sam joj da prodajete motor, pa bi ona da razgovara o tome sa vama. – Odlično… Kada? Gde? – Ona je sada u kancelariji, možete otići odmah do nje. To vam je onaj apartman broj A11. – Hvala. Otišao sam prvo u svoju sobu da se presvučem i istuširam i uputih se ka kancelariji gazdarice. Zakucao sam na vrata i ušao. Unutra je bila zgodna plavušica i ja pomislih da je to sekretarica. Znate, gazdarice sam ja još uvek zamišljao kao matore gundjave, debele žene pune strija. – Halo, – pozdravih – Treba mi gazdarica… – Ja sam, izvolite… – reče ona i ostavi me malo zbunjenog. – Hm, ja sam u vezi onog motora. – Ah, da… Izvolite sedite… Jeste li za neko piće? – Ako mogu da biram, ja sam za hladno pivo… – Odlično – reče ona i ustade. Iz friza je izvadila dve flaše piva. Bila je to odista zgodna žena. Vitke linije, uzanog struka i još uvek ne velikih, ali tvrdih sisa za svoje oko četrdesete godine. Imala je prelepe listove, one vretenaste, koji najlepše izgledaju kada žena nosi ravne mokasine, kao što je ona nosila. Sede za sto preko puta mene, dodade mi pivo i poče: – Domar mi je rekao da se interesujete kako da prodate motor.