Mirjana je došla iz grada. Lijepa, tiha, krupnih očiju, s onim osmijehom koji zbuni čovjeka – ni sasvim skroman, ni sasvim koketan. Udala se za Stojana, domaćina, čestitog, vrijednog, ali pomalo prostodušnog čovjeka. Svadba je bila velika, šator kod kuće, muzika do jutra, rakija na stolu. Selo je pričalo da je Stojan dobro prošao. Nije mala stvar dovesti ovakvu ženu iz grada.
Ali Milovan, Stojanov stariji brat, gledao je Mirjanu drugačije. Njegov pogled se zadržavao duže nego što bi trebalo, a Rajka, njegova žena, to nije promaklo. Nisu oni bili tipičan seoski par – između njih se godinama kuhala neka čudna vatra, pomiješana sa sumnjom, strastima, ljubomorom… i možda, nečim još zabranjenijim.
Veče nakon svadbe, kada se selo već primirilo, a muzika utihnula, Stojan je otišao ranije leći. Bio je iscrpljen, malo i pripit. Mirjana je ostala još s gostima, nasmijana, crvenih obraza. Milovan joj je prišao s rakijom.
— “Ajde, snajka, da nazdravimo za sreću… ti si sad naša.”
Oči su im se srele. U pogledu je bilo nečega. Nešto što nije pripadalo svadbi ni običajima. Mirjana je uzela čašicu, dotakla je njegovu i popila do dna. Rajka ih je posmatrala sa strane. Nije bila ljubomorna – barem ne onako kako bi većina žena bila. Njene misli išle su dublje.
Kasnije, u mraku njihove sobe, Rajka je prišla Milovanu i šapnula:
— “Sviđa ti se snajka.”
— “Ma pusti…”
— “Ne laži. Znam te. Al znaš šta? Možda… nije to loše.”
Milovan ju je pogledao zbunjeno.
— “Šta pričaš, ženo?”
— “Slušaj me dobro…”
I tada je Rajka prvi put izgovorila nešto što je godinama samo slutio: želju da podijele. Da vide, da osjete… i drugog i drugu. Na seoski način, bez puno riječi, ali s dubokom strašću.
A sve je počelo svadbom.
Noć je legla na selo, a šator se ispraznio. Tek poneki gost u polusnu, pokoja boca prevrnuta na stolu. Mirjana je ušla u kuću tiho, u tankoj ljetnjoj haljini, bosih nogu, crna kosa raspuštena. U sobi, Stojan je već hrkao, u gaćama, leđima okrenut. Umoran, oboren od pića i današnjeg uzbuđenja.
Na hodniku, u polumraku, Mirjana se zaustavila da se napije vode. Nije čula da joj se neko približio.
Milovan.
Stajao je na vratima kuhinje, u donjem dijelu pidžame, bez majice. Mišićav, tamniji od brata, oči poluzatvorene, ali budne. Pogled mu je skliznuo niz Mirjaninu figuru. Haljina joj je prijanjala uz tijelo, bradavice se nazirale pod tankom tkaninom.
— “Nisi još legla, snajka?” – upita tiho.
— “Ne mogu još da spavam… sparina je…”
Milovan joj priđe, bez žurbe. Stao tik ispred nje. Nije bilo ni stida ni sramote, samo napetost, gusta kao znoj na njenim grudima.
— “Znaš…” – šapnuo je – “ti si najljepša žena koju je ovo selo vidjelo.”
Mirjana je disala dublje. Nije odstupila.
— “Nisam ovdje došla da budem viđena…” – rekla je – “nego da budem… žena.”
Milovan joj pruži ruku i dodirnu je po nadlaktici. Vrlo lagano. Ona ne reče ništa, ali ni ne pomjeri ruku. Pogledala ga je pravo u oči.
Njegovi prsti skliznuše niz njen bok, uhvati je za struk i privuče polako. Njene grudi pritisnuše se uz njegov grudni koš, osjetila mu je miris – muški, snažan, pomiješan s duvanom i znojem.
