Šta bolje, mislim se, meni je prelepo, ali žao mi sina. Opet ona dosadna briga, šta da uradim da se mali olakša, da mu pomognem da i on uživa?
Ponovo sam na leđima, ponovo je u meni i jebe kao robot. Navlačim se do kraja, stiskam mu guzove, širim ih i skupljam, šljepkam ih prvo polako pa sve jače i jače. Najzad ga pošteno bijem. Takve batine po svojoj guzi Momčilo nikada nije dobi, čak ni kada je polomio onu vazu od plavog stakla, jeftin poklon koji mi je doneo davno, davno za osmi mart, a koji sam neizmerno volela.
– Svršavaj konjino ili ću te prebiti. Zaslužio si batine kao nikad u životu. Dokle više da brinem o tebi!
– Nemoj kevo, molim te! Evo biću dobar, evo poslušaću te. Nemoj me tući!!
I Momčilo se prosu!! Svršavao je ridajući. Svaki mlaz koji je ubrizgavao u mene kao da me je pržio. Bila sam prepuna njegove sperme. Onda se smiri, drhti i leži na meni, sa kitom koja pulsira i polako omekšava.
Opuštam se i ja polako, izjebana, zadovoljna, raspilavljena…
Cvrc – preseče me neočekivana misao i nova briga: Šta ako mu se više ne digne?
Šta ću kad sam majka, pa brinem?!
