Sutradan sam jedva ustala iz kreveta. Noga me je i dalje malo bolela od onog uganuća, ali pravi razlog mog kočenja bio je Jovan – klinac me je sinoć toliko divlje i besomučno razvalio na onom kauču da sam osećala svaki mišić u donjem delu tela. Među nogama mi je sve bridelo od njegovog debelog kurca, a dupe i kukovi su mi bili potpuno ukočeni od onog silovitog zakucavanja otpozadi.
Ipak, đavo mi nije dao mira. Umesto da ležim i odmaram, ja sam se spakovala i ušla u teretanu. Nisam mogla čestito ni da hodam, a kamoli da treniram, ali želja da ga vidim bila je jača od svega.
Čim sam otvorila vrata, ugledala sam ga. Jovan je bio tamo, skockan u sportskoj opremi, ali unutra je bilo još ljudi sa faksa i par likova iz kraja, pa smo morali da glumimo diskreciju. Kada me je video kako polako i ukočeno prilazim, na licu mu je odmah buknuo onaj prepoznatljivi, mangupski osmeh. Tačno je znao zašto tako hodam.
Prišla sam pultu da mu se javim, trudeći se da niko ne primeti koliko mi srce lupa.
“Ćao, Jovane… Evo me, došla sam malo, mada ne znam ni sama kako sam stigla,” rekla sam poluglasno, gledajući ga pravo u oči.
“Ćao, Joco,” odgovorio je, nagnuvši se malo preko pulta, dok mu je glas bio prigušen i pun onog bezobraznog muškog ponosa. “Vredelo je svake sekunde, vidi se kako gaziš… Ali slušaj, imam brutalne vesti.”
Pogledala sam ga radoznalo, dok mi je topao talas prolazio kroz stomak na pomen sinoćne noći.
“Dobio sam posao,” rekao je sa sjajem u očima. “U onoj firmi odmah pored škole gde ti radiš kao profesorka. Radim od 8 do 16h, zvanično počinjem od ponedeljka.”
Ostala sam zatečena, a u glavi su mi se odmah pomešale opasne misli. Odmah sam u glavi preračunala stvari. Da ga vozim svako jutro bilo bi previše rizično, neko bi nas video kad-tad. “Ali znaš šta… pametnije je da se ne vozimo zajedno ujutru. Previše je sumnjivo. Nego, čula sam da vaša firma ima pauzu za ručak u isto vreme kad i moja škola ima veliki odmor, od 11:30 do 12h?”
Jovan je odmah shvatio plan, a oči su mu zaiskrile. “Da, tačno tada. Svi moji idu u onu veliku pekaru na ćošku.”
“E, pa i ja sam tamo svaki dan,” namignula sam mu, okrenula se i polako, i dalje malo ukočena od njegovog sinoćnog zakucavanja, izašla iz teretane.
Već u ponedeljak, plan je uspeo. Došla sam u pekaru u pola 12, u svojoj elegantnoj profesorskoj suknji i sa kosom podignutom u punđu. Jovan je bio tamo sa trojicom kolega iz svoje nove firme. Kada sam ušla, pogledali smo se samo na sekundu, tek toliko da se prepoznamo, i ja sam mu uputila jedan lagani, zagonetni osmeh i klimnula glavom u znak pozdrava, a onda produžila da kupim kafu.
Čim sam se vratila u zbornicu i sela za sto, telefon u mojoj torbi je zavibrirao. Bila je to poruka od Jovana:
– “Jesi li svesna šta si upravo uradila? Čim si izašla, trojica kolega su me spopala: ‘Matori, ko ti je ova bolesna mačka što ti se javlja? Odakle je znaš, jebote kakvo telo ima žena!’ Izludeo sam, morao sam da izmislim da si mi neka dalja rođaka.”
Dok sam čitala poruku, topao talas ponosa mi je prostrujao kroz celo telo. Neverovatno mi je godilo to što mlađi likovi otkidaju na mene i što Jovan mora da me krije od svojih vukova.
