Zovem se Jovana i imam 38 godina. Nisam verovala da ću ikad ovo nekome da ispričam, a kamoli ovde pišem, al moram negde da se ispraznim. Radim kao profesorka u jednoj školi, a moj život naizgled deluje potpuno mirno i skockano. U braku sam sa čovekom koji ima 50 godina, i imamo devetogodišnje blizance, ćerku i sina. Živimo u ogromnoj, luksuznoj kući, a moj muž je pre izvesnog vremena odlučio da iskoristi taj prostor i u drugom delu naše kuće otvori teretanu.
Iako sam u kasnim tridesetim i iza sebe imam blizanačku trudnoću, genetika i disciplina su učinile svoje. Visoka sam 165 centimetara, imam dugu braon kosu, negovano lice i osmeh koji, kažu, odmah privlači pažnju. Ali ono na šta sam najviše ponosna je moje telo. Godine rekreativnog, ali pametnog treninga pretvorile su me u bombu. Na meni nema ni grama viška. Stomak mi je potpuno ravan i zategnut, noge izvajane, a dupe čvrsto i podignuto od čučnjeva. Moje grudi, prirodna i čvrsta trojka, prkose godinama. Izgledam, bez lažne skromnosti, bolje od većine devojaka koje imaju dvadeset i neku.
Muž je uglavnom bio zauzet vođenjem posla i papirima, pa sam ja često provodila sate u našoj teretani, trenirajući i uživajući u sopstvenom odrazu u velikim ogledalima.
U našu teretanu je u to vreme počeo da dolazi Jovan. Dečko od nekih 22-23 godine, visok, sa nekoliko kilograma viška koje je pokušavao da istopi, ali se videlo da trenira već duže vreme i da ima jaku konstituciju. Znala sam mu roditelje iz grada, tako da sam o njemu oduvek razmišljala kao o finom, vaspitanom detetu iz komšiluka.
U početku uopšte nisam obraćala pažnju na njega. Bio je samo još jedan vežbač koji bi mi ljubazno rekao „Dobar dan” kada uđe, a ja bih mu uzvratila osmehom i nastavila sa svojim treningom. Ja sam radila svoje serije, a on svoje.
U teretanu sam uvek išla u helankama i sportskom topu koji je savršeno isticao moje čvrste grudi i ravan stomak. Međutim, iako sam bila svesna svog dobrog izgleda, uvek, ali baš uvek, vezivala bih duks oko struka. Radila sam to namerno, da mi muškarci u teretani ne bi nepristojno blenuli u dupe dok radim vežbe.
Jovan je i dalje redovno dolazio. Iako je u početku bio samo to fino, tiho dete koje vežba u svom uglu, primetila sam da se s vremenom opustio. Naši kratki pozdravi na ulazu polako su prerasli u neobavezne razgovore između serija. Bio je duhovit, znao je da me nasmeje, a ja sam hvatala sebe kako se, uprkos razlici u godinama, pored njega osećam neverovatno prijatno i poželjno.
Jedne večeri, situacija se potpuno promenila. Krenula sam dole u teretanu i tek na vratima shvatila da sam uradila nešto što nikada ne radim – zaboravila sam da vežem duks oko struka. Ostala sam samo u tesnim, crnim helankama koje su mi savršeno ocrtavale guzu i u kratkom sportskom topu. Pomislila sam: “Nema veze, kasno je, nema ljudi, proći će i ovaj trening tako.”
Međutim, kada sam otvorila vrata, shvatila sam da je unutra ipak neko ostao. Bio je to Jovan, potpuno sam.
U tom trenutku stajao je ispred velikog ogledala, skroz znojav i – bez majice. Ostala sam zakovana za mesto, a pogled mi je sam od sebe skliznuo niz njegovo telo. Zanemela sam. Od onog dečka koji je pre nekoliko meseci došao sa petnaestak kilograma viška, ispred mene je sada stajao zreo, isklesan muškarac. Mišići na rukama i ramenima su mu bili napeti, a na stomaku su se jasno ocrtavale pločice niz koje je klizio znoj. Moram da priznam da se u meni u toj sekundi zapalila neka divlja, zaboravljena iskra. Stomak mi se prevrnuo od čistog uzbuđenja dok sam ga gledala.
