Nisam čekao ni sekund, odmah sam odgovorio: “Hvala, Slađo. Ali mislim da su tvoje helanke danas uradile mnogo više štete mom pritisku nego moja majica.”
Odgovor je stigao odmah, uz smajli koji se đavolski smeje: “Znači, primetio si? A u firmi glumiš finog kolegu koji gleda samo u izveštaje… Da li bi ti smetalo da ti pošaljem nešto što ne smem da nosim na posao?”
Pre nego što sam stigao da napišem bilo šta, stigla je slika. Slađa leži u svom krevetu, polumrak spavaće sobe. Na sebi ima tanku, crnu svilenu spavaćicu sa dubokim dekolteom iz koje su te njene ogromne, teške sise bukvalno ispadale, a bradavice su se jasno ocrtavale kroz tanak materijal. Lice joj je bilo rumeno, kosa razbarušena preko jastuka, a usne blago otvorene.
“Ovako spavam večeras, Slobo. Sama… Muž mi je na putu, kao i uvek. Šta kažeš, da li bi ova spavaćica prošla dreskod u firmi?” napisala je ispod slike.
Tada sam shvatio da je devet ljudi iz odseka sanjalo ovu ženu, a da je ona izabrala mene da joj srušim tu masku nedodirljive. Dopisivali smo se do dva ujutru, padale su sve bezobraznije reči i obećanja, a dogovor je pao – ponedeljak ujutru, čim stignemo na posao, moramo da rešimo ovo što smo započeli.
U nedelju oka nisam sklopio. U glavi mi je stalno bila njena slika iz kreveta i one ogromne sise koje su ispadale iz crne svile. Jedva sam dočekao ponedeljak ujutru. Obukao sam se polako, sredio, i u firmu stigao malo ranije, oko pola osam.
Nekoliko kolega je već sedelo za svojim stolovima, pijuckajući prvu kafu i komentarišući vikend. Seo sam za svoj sto, upalio računar, ali mi je fokus bio nula. Pogled mi je stalno bežao ka vratima njene kancelarije. A onda je ušla.
Vratila se u svoju ulogu nedodirljive šefice. Na sebi je imala elegantne, tesne pantalone koje su savršeno isticale njeno veliko dupe, visoke štikle zbog kojih je delovala još moćnije i viša nego što jeste, košulju i sako preko toga. Kosa joj je bila podignuta, a lice ozbiljno. Prošla je pored naših stolova, jedva klimnuvši glavom u znak pozdrava, i ušla kod sebe. Niko od kolega nije primetio ništa, ali ja sam osetio kako mi krv struji kroz vene.
Nije prošlo ni pet minuta, moj službeni telefon je zazvonio. Na ekranu je pisalo njeno ime.
“Slobo, donesi mi onaj izveštaj od petka u kancelariju, odmah”, rekla je službenim, hladnim tonom i spustila slušalicu.
Uzeo sam nasumičnu fasciklu sa stola, samo da bih imao nešto u rukama, ustao i krenuo ka njenim vratima. Osetio sam poglede par mlađih kolega, onih istih koji su mesecima bezuspešno pokušavali da joj se približe. Pokucao sam i ušao, zatvarajući vrata iza sebe.
Slađa je sedela za svojim velikim stolom. Kada je čula klizanje brave, podigla je glavu.
“Dobar dan,” rekao sam mirno, držeći profesionalni stav zbog staklenih pregrada koje su gledale ka hodniku, iako se odatle nije videlo sve.
Ona se odjednom nasmejala, onim istim vrelim osmehom sa slika od subote uveče. Sav onaj poslovni led je nestao u sekundi.
“Dobar dan, kolega,” rekla je polako, a glas joj je imao onaj duboki, izazivački ton.
