Kumstvo sa Romima: Majka u krevetu čika Irfana

Baraka u zajedničkom dborištu je bila udaljena jedva stotinak metara, trošna građevina od valovitog lima i izbledelog drveta, smeštena među zaraslim korovom i spletom divljih ruža. Jedna, slaba svetlost sijala je sa njenog prednjeg prozora, bacajući duge, iskrivljene senke. I sam se kretao kao senka, pazeći da ne polomi grančicu ili ne zašušti list. Stigao je do ivice imanja, čučeći iza gustog grmlja zove. Prozor, prljav i prugast, pružao je delimičan pogled na malu, pretrpanu dnevnu sobu. Njegova majka je stajala unutra, okrenuta njemu leđima. Irfanova žena, žena čije je lice bilo putokaz bora i ljubaznosti, zagrlila ju je, njene tamne ruke tapšući majčine leđa.

„Ah, Marija, srce moje“, glas starice bio je tiho, grleno zujanje, ispunjeno tugom.

„Pita za tebe. Uvek za tebe.“ Ramena njegove majke su se klonula, a zatim ispravila. Klimnula je glavom, tiho potvrđujući neiskazanu molbu. Pritisnula je ruku na obraz starice, gest zajedničke tuge i razumevanja, zatim se okrenula i nestala u vratima koja su vodila dublje u kuću. Pomerio se, istegnuo vrat, pokušavajući da vidi iza zavese. Spavaća soba. Znao je to. Jedini prozor u Irfanovu sobu bio je sa strane kuće, delimično zaklonjen čvorovatom smokvom. Šmugao se okolo, gruba kora mu je grebala ruke dok se probijao kroz gusto lišće.

Prozor je bio manji, viši, ali je mogao jedva da viri preko praga ako bi stao na korenje drveta. Unutra je soba bila mračna, osvetljena jednom, treperavom uljanom lampom na noćnom stočiću. Vazduh je bio ispunjen mirisom starog platna, znoja i nečeg drugog, nečeg lekovitog i slatkog. Irfan je ležao na uskom krevetu, njegova mršava figura jedva da je dirala tanko ćebe koje ga je pokrivalo. Njegove oči, obično tako žive, bile su upale, koža mu je bila poput pergamenta rastegnutog preko oštrih kostiju. Izgledao je tako mali, tako krhko.

Njegova majka je sedela na ivici kreveta, ispruživši ruku, prateći oštru liniju Irfanove vilice, a zatim zaglađujući tanku kosu sa njegovog čela. Njen dodir je bio lagan kao pero, gotovo poštovanje. Irfanove oči su se otvorile, bljesak prepoznavanja, tračak osmeha. Pokušao je da progovori, suv osmeh mu je pobegao sa usana.

„Pst“, šapnula je majka, naginjući se bliže. Njene usne, one na koje je video da nanosi boju, okrenule su mu se o čelo, zatim o obraz, a zatim su se zadržale na njegovim isušenim usnama. To nije bio čedan poljubac. Bio je dubok, dugotrajan, transfuzija života, očajnička ponuda. Majčina ruka je klizila niže, ispod tankog ćebeta, prstima je pronašla rub njegovih izlizanih pantalona. Kretala se polako, pažljivo, njen dodir je bio izvrstan u svojoj nežnosti.

Povukla je tkaninu nadole, otkrivajući debelo, tamno vratilo. Bilo je masivno, čak i u svom mlitavom stanju, svedočanstvo života proživljenog punim plućima. Glava, tamnoružičasta, bila je obrezana, tamna koža zavučena otkrivajući glatku, blistavu krunu. Pulsirao je slabo, tihi otkucaj pod njenim prstima. Dah mu je zastajao u grlu. Njegova majka, nastavnica matematike, žena koja mu je ispravljala gramatiku i učila ga razlomcima, držala je muški kurac. Crni kurac. Osetio je čudnu vrućinu kako mu cveta u preponama, mešavinu šoka i nepoznatog, uzbudljivog uzbuđenja. Sagnula se, lice joj je bilo blizu Irfanovog. Nije mogao da čuje njene reči, ali su joj se usne pomerale, tiho obećanje. Zatim je spustila glavu, tamna kosa joj je padala oko lica poput zavese. Njena usta, te usne koje je upravo video kako ljube Irfana, obavijale su glavicu njegovog kurca. Meki, vlažni *šlup* odjekivao je u tihoj sobi. Upila ga je, polako, namerno, obrazi su joj se udubili dok ga je privlačila dublje. Njen jezik je izleteo napolje, prateći greben, a zatim se vrtjeći oko vrha. Irfanove oči, koje su bile poluzatvorene, sada su se široko otvorile, širom zastakljene. Tihi jauk, grleniuzdah, izbio je iz njegovog grla.