Kumstvo sa Romima: Majka u krevetu čika Irfana

Kumstvo sa Romima: Majka u krevetu čika Irfana

Ležao je na leđima, očiju uprtih u plafon, slušajući prigušene zvuke iz majčine sobe. Poznato šuštanje, zatim tiho zveckanje bočice parfema o staklo. Znao je njenu rutinu, pažljive pripreme koje su obično prethodile roditeljskim sastancima ili retkim, zagušljivim večerama. Ali ovo veče je bilo drugačije.

Tračak svetlosti izbio je ispod njenih vrata, iscrtavajući tanku, zlatnu liniju preko mračnog hodnika. Čuo je šapat tkanine, zvuk previše delikatan za njene uobičajene pamučne haljine. Radoznalost, lukava, uporna zmija, uvijala se u njegovom stomaku. Iskliznuo je iz kreveta, bosih stopala bez zvuka na hladnim, izlizanim podnim daskama.

Prislonio je uho na njena vrata, naprežući se da uhvati više od samog šuštanja. Tihi uzdah, zatim izrazit, gotovo svilenkasti *ššš-ššš* zvuk. Odmah ga je prepoznao. Čarape. Njegova majka, nastavnica matematike, žena preciznih uglova i logičkih teorema, retko je nosila čarape. Namrštio se. Za koga se ona oblačila? Čuo ju je kako se pomera, kako podne daske stenju pod njenom težinom. Vratio se u svoju sobu, zaronivši pod pokrivač baš kada su se vrata zaškripala i otvorila. Posmatrao je kroz uski procep između vrata i njihovog okvira. Izronila je, vizija tihe elegancije. Njena haljina, jednostavna platnena košulja, lepršala je oko njenog tela, njen prigušeni cvetni uzorak jedva vidljiv u prigušenom svetlu. Ali ispod ruba, virio je tamni, providni sjaj njenih čarapa, grleći joj listove. Njena kosa, obično zategnuta u praktičnu punđu, večeras je bila opuštena, uokvirujući joj lice u mekim talasima. Nije nosila mnogo šminke, samo malo boje na usnama što ih je činilo punijim, privlačnijim. Njene oči, obično oštre i analitične, imale su blag, dalek sjaj.

Zastala je pored njegovih vrata, blagi osmeh joj je krasio usne. „Trebalo bi da spavaš, dušo.“ Njen glas, obično čvrst u učionici, sada je bio tihi mrmljaj. On se pretvarao da pospano zeva, podižući se na jedan lakat.

„Gde ideš, mama?“ Sporo, namerno trepnuvši.

„Samo posećujem čika Irfana. Znaš da mu nije dobro.“

Irfan. Ime je visilo u vazduhu, puno neizgovorene istorije. Irfan, stari Rom iz zajedničkog dvorišta odmah iza njihovog imanja, porodični prijatelj iz prošlih generacija, porodični prijatelji njihove porodice oči uvek naborane od smeha. Bolest je ukrala taj smeh, zamenivši ga tišinom koja se spustila nad malom zajednicom poput plašta.

„Ali… kasno je.“ Znao je da zvuči kao dete, ali čarape, parfem, tiha odlučnost u njenom pogledu, sve je vrištalo da je ovo više od obične posete bolesnom prijatelju.

„Neću dugo. Samo idi da spavaš. Imaš ispite, moraš biti odmoran. Vratiću se pre nego što se okreneš.“

Poslala mu je poljubac, prolazni gest, a zatim se okrenula, njena silueta uokvirena svetlošću trema dok je koračala u vlažnu noć. Slab miris njenog parfema, nešto cvetno i toplo, ostao je u vazduhu. Čekao je, brojeći sporo, promišljeno otkucavanje starog dedinog sata u hodniku. Sto osamdeset tri otkucaja. Zatim je ponovo iskliznuo iz kreveta. Podne daske su se žalili pod njegovim nogama dok se šunjao kroz tihu kuću, izašao na zadnja vrata i ušao u zagušljivu noć. Vazduh je bio teško ćebe, lepljivo za njegovu kožu. Svitac je nepravilno treptao u visokoj travi, njihova sićušna svetla bila su tiha zavera.