Još jedan težak dan je počeo kao i svaki drugi, ali za Lenu ništa više nije bilo „obično“.
Jutro je bilo vedro, tipično prolećno. Lena je tada obukla jednostavnu plavu haljinicu sa sitnim cvetićima, više iz rutine nego iz želje, mada je tad bio vreo majski dan. Nastavu je imala popodne od 1 do 5. Takve stvari ranije nisu imale težinu. Sada su joj, bez objašnjenja, postale nešto na šta više obraća pažnju nego što bi želela.
U ogledalu je kratko zastala. Nije se dugo gledala. Samo dovoljno da proveri da sve „deluje normalno“. A onda je izašla.
U školi je dan prolazio sporo, kao da vreme namerno otežava svaku obavezu. Lena je odgovarala kad treba, zapisivala, slušala, ali je bila tiša i povučenija nego ranije.
Ja sam to primetio odmah.
– “Opet dopunska?” pitao je tokom velikog odmora.
Lena je klimnula.
– “Da….posle nastave… pet i nešto“, rekla je tiho.
Nije dodala ništa više.
Kako su časovi odmicali, Lena je sve više razmišljala o tome kako se dan „razdvaja“ na dva dela: pre dopunske i posle dopunske.
Učionica u kojoj je ostajala kasnije više nije bila ista kao tokom dana. Prazna škola ima drugačiji zvuk — svaki hodnik deluje duže i strašnije, svaka vrata teža, a tišina gušća i mučna.
Posle pet, svi učenici su otišli kući.
Ostala je samo ona.
I još nekoliko prostorija sa ugašenim svetlima.
Ja sam je ispratio do hodnika, kao i ranije. To je bio naš tihi dogovor — da bar taj deo puta ne bude potpuno sam.
– “Sačekaću te ovde” , rekao je.
– “Okej”, odgovorila je.
Ali u njenom glasu nije bilo sigurnosti, samo navika da se tako kaže.
Vrata učionice dopunske nastave su se zatvorila iza nje.
Ja sam ostao u hodniku, naslonjen na zid, gledajući u pod i povremeno u vrata, kao da pokušavam da čujem nešto što ne može da se čuje.
U školi je vladala ona mučna tišina koja nije mirna — nego prazna.
Lena je unutra sela za klupom, sa otvorenom sveskom. Kako je sela, bilo joj je neugodno, što je to primetio njen učitelj.
Učitelj Dragomir je bio ispred table i mlatio tankim metalnim pokazivačem, kao i uvek, ali prostor između njih nije bio samo fizički. Bio je nešto što se ne vidi, ali se oseća — razlika u moći, u kontroli situacije, u tome ko može da kaže „ostani“ i ko mora da ostane.
– “Paaa jesi li učila Lena ?”
– “Jesam učitelju”
– “Ajde da vidimo, izađi pred tablu” – reče učitelj smirenim tonom.
Lena izađe pred tablu, osećajući nelagodu i strah da ne pogreši. Prva četiri zadatka je bez problema rešila pa ju je učitelj pohvalio.
– “Bravo Lena….dobro ti ide za sad” – rekao je učitelj koji je kružio oko nje, kao kad zver kruži oko plena.
– “Ajde sada malo teže i složenije primere da uradiš”
– “U redu učitelju”
Lena je poslušala učitelja i krenula da piše zadatak, onako kako joj je učitelj diktirao. Leni je bilo baš neprijatno jer joj je učitelj disao za vratom i stajao iza nje. Kad je krenula da radi zadatak na tabli u početku je bilo dobro, dok je učitelj bio fasciniran kako je uspela sve to da nauči za kratko vreme.
Kad se dopunska nastava konačno završila na kojoj je samo bila moja drugarica iz klupe, Lena je konačno izašla iz učionice kao da ništa nije bilo. Odmah sam video po njenom licu da nije samo „završila dopunsku“ i da se nešto grozno desilo kao i prošli put.