„Možemo li… možemo li, hm… ponovo izaći?“ upita Toni s nadom.
“Mislim da to ne bi bila dobra ideja.”
„Znao sam“, rekao je Toni ljutitim tonom. Međutim, bio je ljut na sebe. Ustao je od stola sa suzama u očima i izjurio iz sobe.
„Toni!“, doviknula je Suzan za njim. Međutim, on je već bio izvan kuće. Suzan je sada bila slomljenog srca. Ona je ta koja je sve upropastila, pomislila je dok su joj suze počele teći.
Kasnije te večeri, majka je pokucala na Tonijeva vrata. Lagano ih je otvorila kada je čula Tonija kako joj govori da uđe. Ležao je na krevetu i gledao sportski časopis. „Toni, možemo li razgovarati?“ upitala je, sjedeći na krevetu, lica napetog od jedva prikrivenih emocija.
„Naravno“, odgovorio je, okrenuvši se i pogledavši u plafon s rukama iza glave.
„Žao mi je Toni… žao mi je zbog… zbog svega“, rekla je Suzan boreći se s riječima. „Bože sine, ja sam predložila sastanak. Cijeli dan sam razmišljala o tome i znam da je to u potpunosti moja krivica. Oboje smo usamljeni i oboma nam jako nedostaje tata.“ Odjednom, Suzan je prestala govoriti dok joj se glas gušio. Zatim je počela jecati.
Toni se brzo uspravio i približio majci. Pažljivo ju je zagrlio i privukao na svoje grudi, dok su mu suze tekle niz obraze.
Iako je Suzan osjećala utjehu u njegovom zagrljaju, jecala je još jače. Činilo se da su sve njene potisnute emocije odjednom izašle iz nje. Dvije godine usamljenosti, novi posao, borba s plaćanjem računa, a sada i ovo. Sve je to bilo previše.
Toni ju je dugo držao dok joj jecaji nisu prešli u šmrcanje. „Mama, toliko te volim“, rekao je Toni iskreno.
Suzan se naslonila i obrisala oči. „Bože Toni, i ja osjećam isto prema tebi. Trebamo jedno drugo, možda sada više nego ikad.“
„Možemo li samo na trenutak biti iskreni jedno prema drugom?“ upita Toni, ponašajući se odraslije nego što se osjećao.
„Apsolutno! Moramo biti iskreni jedno prema drugom“, rekla je Suzan, pitajući se na šta on cilja.
„Ti… Ti si prelijepa i veoma seksi žena“, rekao je Toni, trudeći se da ne zamuckuje. „Ja… ti… uh… O, dovraga, ja sam samo napaljeni tinejdžer i žao mi je što sam pretjerao“, izlanuo je, a zatim se zbunjeno nasmijao.
Suzan ga je pogledala podignutih obrva, a zatim joj se osmijeh pojavio na usnama. Odjednom su oboje prasnuli u smijeh. Smijali su se toliko glasno da su zamalo pali s kreveta. Situacija im se sada činila smiješnom. Pravili su veliku stvar ni od čega.
Kad su se smirili, Suzan se okrenula prema Toniju i rekla: „Možeš me izvesti na sastanak kad god želiš.“ Zatim ga je kratko poljubila u usne.
„Dobro je jer sljedeće nedjelje ima piknik fudbalskog tima, a meni treba sastanak“, rekao je Toni s nadom.
“Dogovoreno.”
Toni je s olakšanjem uzdahnuo. Sve će biti u redu.
Tonijev srednjoškolski fudbalski tim organizovao je oproštajni piknik za maturante, njihove roditelje i djevojke. Toni nije planirao da dođe jer nije imao pratilju. Znao je da će svi dječaci dovesti pratilju. Nije očekivao da će iko od njih doći s roditeljima. Odjednom mu to više nije bilo važno. Njegova mama će biti pratilja.
