Ana je sedela za stolom, šake stisnute na oštru ivicu stola, oči fokusirane na papir pred sobom, ali misli su bile daleko. Poslovni sastanak je upravo završen, još jedna predstava koju je odigrala besprekorno. Svi su od nje očekivali čeličnu odlučnost, surovost lidera, a ona je igrala svoju ulogu. Ali ona je znala da to nije ona. To je samo maska koju nosi, i sada je bila prazna. Umorna od laži. Umorna od toga da bude sve što svi žele da bude. U njenoj glavi bio je samo jedan jedini osećaj, stara, zaboravljena senka, osoba kraj koje se osecala tako srecno i spokojno, iskreno, ispunjeno, neko koga je zvala svojim —Luka. Ta prošlost koja je polako izbijala na površinu, uprkos svim pokušajima da je potisne.
Ne seća se tačno kada je odlučila da ga pozove, ali sada, dok je telefon u njenoj ruci zvonio, osećala je nesigurnost, srce joj je bilo u grlu. Poslednji put su se čuli pre skoro deset godina, ali se sećala njegovog glasa kao da je bio juče. Pozvala ga je. I sada je slušala kako zvoni, dok je svaki deo njenog bića protestovao, ali nije mogla da se zaustavi. Da li je ludo zvati nekog nakon toliko godina? Sta ce joj reci, da li ce se javiti? Zasto ga je pozvala?
Zvono je stalo. I onda je nastao trenutak tišine, prepun stresa i nesigurnosti. Na kraju, čula je njegov glas. Nije bio prepun entuzijazma, ali bio je tu, dubok, tih, ali jasan. Pomalo zatečen, ali ipak prisutan.
„Ana?“ – njegov glas zvučao je zbunjeno, kao da nije mogao da poveruje da je ona na drugom kraju. „Kako…?“
„Luka,“ Ana je uzdahnula, pokušavajući da prikrije emocije koje su je preplavile. Nije znala ni kako da započne razgovor, jer nije imala odgovore ni na jedno od svojih pitanja. „Ne znam zašto zovem. Ne znam ni šta očekujem… ali moram da pričam sa tobom.“
Luka je osetio nelagodu u njenom glasu. Nije bio siguran šta ona traži od njega, ali znao je da nije bez razloga pozvala. Oduvek je bila snažna, nesalomiva, ali sada… sada nije bila ona. Nije bio siguran šta to znači, ali se ipak, iz nekog razloga, povukao ka tom starom, emotivnom mestu koje je delio sa njom.
„Šta se desilo, Ana? Zvučiš… umorno.“ Njegov glas bio je smiren, ali i zabrinut. Osetio je napetost. Pokušao je da smanji težinu trenutka, ali nije mogao da ignoriše duboko osećanje da nešto nije u redu.
Ana je stisnula zube, osećajući kako joj se srce ubrzava. „Ne znam, Luka. Samo sam mislila na tebe, I onda… ne znam, možda sam samo hvatala poslednji voz da te cujem, da se nekome iskreno obratim, ne znam… Zvala sam te jer… jer znam da sam ti nešto značila. I… možda je to glupo, ali moram da ti kažem. Trebam pomoć.“
„Ana,“ Luka je duboko uzdahnuo, osećajući pomešane emocije. „Ne znam kako da ti pomognem. Iskreno ne znam ni sta da ti kazem. Ali glavne stvari idu prvo, kako si? Nisam cuo puno o tebi u poslednjih par godina, znam da si se udala, nasledila firmu i iskreno to je to, nista vise. Ali… da li je ovo prava stvar? Mislim, pozvala si me posle toliko godina. Šta se stvarno dešava?“
U njenom stomaku, kao da je nešto prolazilo kroz snažnu grmljavinu, emocije su je savladavale. Gledala je kroz prozor svog kancelarijskog prostora, dok je tmina padajuće noći pokrivala grad. „Zato što…“ – počela je, a glas joj je drhtao, pa je nakratko zastala. „Zato što se sećam onih dana kad sam bila srećna, kad nije bilo svih tih maski. Sećam se kada je sve bilo jednostavno. Onda smo se voljeli, Luka, i… to je bilo stvarno. Ja sam bila ja. A sada, sada sve što radim je pokušaj da održim sve u ravnoteži. I ne znam da li mogu više. Moram da te vidim.“ Tisina je usledila. Luka je ostao zbunjen, zagledan u skolski dnevnik ispred sebe, toka misli nije bilo, samo lavila koja juri mozgom… I Ana je cutala, jos jace stezuci ivicu stola. Od pritiska ivice pocinje da oseca bol u ruci.