Njene reči su bile tihi šaput, ali iza njih je bila snažna bol. Iako je Luka osećao nostalgiju, nije mogao da shvati sve što je ona prošla, kako je stigla do njega, zasto sad. Nije znao šta ona traži od njega, ali osetio je da je ona stvarno povredjena, da joj treba, osacanja su tu, samo sto misli jos uvek ne oblikuje prave reci. Iako se povlačio od svojih osećanja, nije mogao da ih ignoriše.
„Ana…“ – Luka je govorio tiho, osećajući neodređeni strah. „Ti… ti moraš da nađeš nešto drugo. Ovo nije dobra ideja. Zatraži pomoć od nekog drugog. Ja nisam taj koji bilo sta uciniti za tebe. Bilo bi naivno i glupo bilo sta drugo reci, ja sam nastavnik u skoli, radujem se malim stvarima i svojoj samoci i knjigama, sta god da trazis ja to sigurno nisam.“
Ana je u tom trenutku osetila unutrašnju tugu i frustraciju. „Ti si bio moj izlaz, Luka,“ prošaptala je, gotovo gubići snagu u tom glasu. „Bila sam srećna sa tobom. Nikada nisam želela da se ovo desi… i sada se pitam… gde je otišla ona devojka koja je verovala da je sve moguće? Zvucace glupo, ali samo kraj tebe sam bila svoja, ne trebas mi ti, vec ta devojka, zelim da se sto pre vratim, trebam je.“
Luka je osetio kako ga preplavljuje duboko sažaljenje. Nije želeo da joj kaže nešto što bi je povredilo, ali nije znao kako da pomogne, ni da li je to uopšte moguće. Zastao je, razmišljajući o svim godinama koje su prošle, o Aninom životu koji je sada bio prepun bola. Na kraju, umesto da kaže nešto što bi je povredilo, samo je tiho odgovorio.
„Ana… nećeš biti srećna ako samo bežiš u prošlost. Treba ti nešto drugo. Ne mogu da budem tvoje rešenje.“
Nije mogao da bude siguran da li je ona to čula. Razgovor se je prekinuo.
Vrata kancelarije su se otvorila.
Strahinja, njen suprug, je stajao na pragu, sa papirima u ruci, a njegov izraz lica bio je indiferentan. Odelo skrojeno po meri, zategnuto preko izvajanog tela. Za njim su sve zene zudele. Ana ga je prezirala. Vidio je je kako razgovara, ali ništa u njegovom ponašanju nije odavalo bilo kakvu zabrinutost. Bez reči, samo je prišao stolu i seo. Ana je pogledala njega i onda je brzo okrenula pogled prema svom telefonu.
„Ko je to bio?“ – upitao je, blago podignuvši obrve, ali bez stresa u glasu. Bio je navikao na njen hladan profesionalizam.
Ana je na brzinu spustila telefon, a maska se ponovo spustila na njeno lice. Iako su njene oči nosile tragove tuge, njen glas je sada bio hladan i poslovan, onakav kakvog je on očekivao.
„Niko važnog za tebe“ odgovorila je mirno, kao da nikada nije ni razgovarala sa Lukom. „Završio si sa poslom. Idemo kuci.“
Strahinja je kimnuo glavom, nezainteresovano se vraćajući u svoje papire. Ana je duboko uzdahnula, ali nije dozvolila da bilo šta od tih emocija prodre u njenim očima. Ponovo je postala ona žena koju je svet očekivao da bude: hladna, odsečna, nepokolebljiva. A dok je gledala svog muža, Ana je osetila još dublji gubitak. Nije znala ni šta više želi. Samo je znala da ona više nije ona.
Te veceri je umorana lezana nakon tusiranja. Spremna za spavanje. Nezna satenska spavacica i prazan krevet. Strahinja ponovo nije bio tu, ali to je jos bolje. Odavno ima minimalne samo kontakte sa svojim suprugom. Zelela je da zaspi sto pre, i da zaboravi ovaj dan. Ali nije joj polazilo za rukom. Misli su joj bile raztrgane, a ona zbunjena. Osetila je toplinu u stomaku, i stavila ruku na svoje prepone. Blago se je mazila preko svojih gacica ali je osecala kako se ubrzano vlaze. Sklonila ih je sa strane, prevukla prstom svoje vlasne usmine i krenula da dodiruje svoj klit. Pokreti su bili nezni, spori, ali je osecaj uzitka plamtao u njoj. Postaja je sve vlaznija. Ubraza svoje pokrete rukom i stresla se uz nalete orgazma. Dugo nije ovako zavrsila. Dugo nije zavrsila uopste. Bila je na ivici da zaplace, od misli, emocija i svega sto joj se desilo. A onda je cula telefom, stigla joj je poruka.