Ana nije spavala celu noć. U mislima su joj prolazili samo Luka, Strahinja, njeni nesigurni koraci kroz dan, i trenutak kad je pritisnula dugme na svom telefonu. Poruka. I samo pitanje: “Kada želiš da se vidimo?”
Dok su joj oči bile umorne, telo je bilo iscrpljeno, a srce joj je bilo u grču. Pokušala je da skupi misli, ali je samo tonula dublje u oblak nesigurnosti. Saznanje da je ponovo kontaktirala Luku donelo joj je pomalo olakšanje, ali i strah. Da li je to bila prava stvar? Da li je tražila izlaz ili je jednostavno pokušavala da se seti ko je bila pre svega ovog?
Ujutro, čim je otvorila oči, uzela je telefon. Poruka od Luke bila je još uvek tu, nepromenjena. Nije znala šta da odgovori. Onda je odlučila. Poslala je kratki odgovor:
„Danas, ako može.“
Osim tog odgovora, nije bilo više reči. Nije želela da bude previše emotivna, nije želela da bude previše otkrivajuća. Osećala je da je sve što je prošlo između njih – stara i bolna istorija. Ali bila je to samo ona. Njeno čudno, unutrašnje kretanje prema nečemu što je mislila da je gotovo.
Kasnije tog dana, Ana je otišla na kratku pauzu. Zatvorila je vrata svoje kancelarije, s nesvesnim pokretima, otkrivajući da je vreme prošlo i da se život sada, opet, povukao u stare tokove. Osećala je da se nalazi u trenutku kada je sve već prošlo, ali ništa nije bilo isto.
Na kraju radnog vremena, Ana je izašla iz kancelarije. Kratko se pozdravila sa saradnicima, gledajući kako ljudi odlaze, zauzeti sopstvenim životima. Kad je izašla na parkiralište, telefon joj je opet zasvetleo. Luka je poslao poruku.
“Čekaću te u kafiću na kraju ulice. 18:00.”
Luka je tog jutra imao čudan osećaj, onaj specifičan miris napetosti u vazduhu koji najavljuje da nešto neće ići kako treba. Dok je vozio do škole, mislio je o Ani i o razgovoru koji su imali prethodne noći. Stresao se pri pomisli na to. Godine su prošle, a ona je opet pozvala, i to baš sada, dok je njegov život ušao u rutinu koju je pomno gradio. Osećao je to kao narušavanje ravnoteže, svakodnevnice, kao neko zlo koje ne mora biti nuzno. Sa njom je u prošlosti bio srećan, ali kratko i veoma davno, a sada… sada je sve delovalo zbunjujuće, bespotrebno i uzaludno. Da li je ona zapravo tražila pomoć ili samo pokušavala da ponovo oživi nešto što je već davno umrlo?
Dok je prolazio hodnicima škole, njegov pogled je pao na Kristinu koja je stajala kraj vrata zenske svlacionice, visokoj, zgodnoj crnki ravne kose, nastavnice engleskog jezika koja je dolazila do njega sa svežim osmehom na licu. Njena ponuda, poput tajnog šarma koji je nosila, nije bila nešto što je mogao lako da odbije. Kristina je bila sve ono što Ana više nije: mladost, energija, opuštenost. U poslednjih godinu dana, od kako je zavrsila faks i zaposlila se u njihovu skolu, imali su vise sustreta, od kojih je vecina zavrsavala isto, u njenom ili njegovom krevetu. Nisu imali neku dublju vezu od toga, ali i njoj a i njemu tako je bilo najbolje.
“Šta ima, Luka?” – Kristina ga je upitala, a njen pogled bio je blag i nežan.