Sado mazo igrice, mala robinja

Vec tada mi se cinilo da se moj zivot pretvara u seksualni zabavni park – hedonisticku festu. Aljosa i ja smo jedanput nedeljno odlazili na session sa Gospodaricom Brankom a posle dve tri nedelje dosao mi je preko e-mail-a Brankin poziv da dodjem do nje sam. Od onda, otprilike jednom u dve nedelje isao sam do matore poprculje na SM zabavu jedan-na-jedan. E, a onda… Onda mi je Aljosa rekao da ima jedan poklon za mene, tj:

– Imam jedan poklon za tebe

– Poklon? Povodom cega?

– Sta kojim povodom?

– Zaboravi. Kakav poklon?

– Mica – ?

– Milica-Mica – kezio se matori bezobrazno.

Zavrteo sam glavom – ne kontam.

– Pa, eto, nisam ti jos rekao za nju, ali to ti je moja… hm… igracka.

Pocinjao sam da shvatam – Aljosa jebe i nekakvu picku po imenu Milica, i, po svemu sudeci, sada hoce da oformimo triling. To me nije iznenadilo; kuronja je pun takvih aduta, u to nisam sumnjao. Nisam ga nikad propitivao, ali sam bio prakticno siguran da osim perverznog bracnog para ima jos ponekog u steku..
– Aha. Tvoja igracka.

– Moja igracka – klimnuo je glavom.

– Sve ono sto nama radi Branka – ja radim Mici.

I jos ponesto. Trudim se da budem originalan. A to je vec nesto novo. Personalna robinja. Mada se i to moglo ocekivati; u Aljosi ima nesto, nesto sto odaje utisak da je sklon dominaciji. – Milica-Mica za tvoju sadisticku stranu. – Jeste. Mozes reci da je to ”mracna strana”, ali sve je relativno. – Dobro, – meni je nasao da sere

– jesi li sada kontao da sirotoj zeni nije dovoljan jedan zlikovac vec cemo da je mucimo u paru? Nisam bio ozbiljan, Aljosa je to znao.

– Otprilike, ali…

– Ali sta?

– Ali kao prvo: Milica nije bas zena. Devojka je. Skoro devojcica…

”Opa”. – Drugo: moram priznati da mi je pomalo i dosadila. Nikad i nije bas bila moj tip, niti sam ja lud za maloletnicama. Isprobao sam je, uradio sta sam hteo, ponesto i vise puta… i to je to.

– Poklanjas mi je?

– Pa to sam ti i rekao, zutokljunac. Osim toga, imam sad druge planove.

– Sa nekom starijom? – htedoh ja da ispadnem pametan.

– Recimo. Nego slusaj: posto je Milica po prirodi prilicno stidljiva… bar dok ne dodje vreme za akciju, prvo cemo je malo izdrndati u paru. Da se navikne na tebe.

– Sirotica – kezio sam se.

– Tacno, sirotica – uzvratio mi je sarkasticno.

– A ima i nesto sto jos nisi probao, je li tako? Sadizam sa kolegom…

– Nema sta ja nisam probao, decko – prekinuo me je.

Pogledao sam ga. – Pa to ti verujem, djubre jedno perverzno.

– Veruj, veruj…

– OK. Koliko ta Milica ima godina? Nije valjda zaista maloletna?

– Nije. Odskora nije…

Sabrao sam u glavi neke brojke, ali odlucih da ne kopam dalje u tom pravcu. Ne moram bas sve da znam. Ipak, on je poceo da se pravda:

– Pazi, nikad ne bi rekao. Po onome sta zna.

– Da, da, to se uvek tako kaze.

– Pa videces. Sutra u 8?

– Vazi.

Onda sam ga naterao da mi do detalja isprica sve o njoj i o tome sta su radili. Po Aljosinoj prici, ako je bilo ista sto nije znala kad ga je upoznala, od onda je naucila sve.
Sad zna sve i moze sve i hoce sve.

– Radi joj sve – rekao je.

– Dogovoreno.

Kako sam bio solo kod kuce taj dan, nagovorio sam Aljosu da malu dovede kod mene. Spremio sam rekvizite, nasuo neki alkohol da se opustim, i zavaljen u fotelju cekao sam osmicu. A bio sam nervozan, nema svrhe kriti. Ovo je bila jedna druga nervoza, ne poput one kad idem kod Gospodarice. Ovo je bila all sweet nervoza. Nervoza deteta pred novogodisnje vece. Trebalo je da dobijem igracku za svoju mracnu stranu – onu koju do tada nisam imao prilike da istinski upoznam. Nisam znao ni kako ce se ta moja strana ispoljiti, ali sam je osecao kako kljuca u meni, kako udara na vrata – zver koja pokusava da provali iz tamnog podruma u lepo osvetljenu dnevnu sobu.

A ja sam nalegao na ta vrata, jedva zadrzavajuci cudoviste, i gledao kako se kazaljke muce na svom putu. Konacno osam. Pa osam nula pet. Osam nula sedam; kao sto smo se dogovorili, Aljosa bez najave otvara vrata stana. Osluskujem sumove iz predsoblja: dvoje ih je. I dalje u tisini, ulaze u dnevnu sobu. Aljosa mi je sve ispricao osim to kako mala izgleda; insistirao je da bar to ostane za iznenadjenje. A ja sam se svojski trudio da obuzdam svoju mastu. A eto sad Milice. Niska je (ne preko metar 60), smedja kosa tek do ramena, lice okruglo (slatko), oci krupne, smedje…

Ono sto mi prvo pada u oci kod njene figure jeste disproporcija, blaga ali ocigledna, izmedju torza i donje polovine tela. Gore deluje krhko, sa lomnim strukom, prosecnim sisama, ali dole su siroki kukovi, jake, bucmaste noge. Kao da zeli da istakne svoju obicnost, Milica je obukla tamno-sivi pripijeni dzemper i crne, takodje pripijene, pantalone, butikasku bofl robu. Moram da priznam da me je njen stas, tako nesavrsen ali ipak seksi, u momentu napalio. Napalilo me je i to sto je bila tako neupadljiva i obicna – kao vrabac medju egzoticnim pticama sarenog perja – jedna od mnogih u jatu zenskih mediokriteta. Napalilo me je i sto sam znao da je to samo fasada. Sve me je palilo – pustio sam zver u sobu.

Aljosa se vec smestao u fotelju a Milica je, oborena pogleda, sasvim polako prilazila ka meni. Cekao sam da vidim sta ce uraditi. Kada je dosla na metar i po, spustila se na kolena i jos oborila glavu.

– Gospodaru. Tih, nezan glasic.

Stranice: First -- 1 -- 2 -- 3 -- ... -- Next → -- Last

Možda Vam se sviđaju i ove
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare