Mozak su mu opijale u stilu tihe muzike koja je svirala na radiju. A iskušenje da bude još veće, sad je sela na ugaonu još bliže njemu i suknja joj je još jednom nestašno pobegla preko kolena,tek nagoveštavajući lepe oble butine.
– A Mima nije dolazila? – pitao je Marko za njenu ćerku. Čudno mu je bilo da je nema na majčin rođendan, a bilo mu je veoma žao ujne. Bila je oduvek vema dobra prema svima, brižna majka, a videlo se da vene tako sama.
– Javila mi se. Danas ide na ekskurziju pa nije mogla doći. Hajde da se kucnemo!
– Živela ujna, a nek je i Mimi srećan put !
– Ma bori se i ona nekako. Neće da prizna, ali i nju je strašno potreslo ovo sa ocem. Teško je to, Markić – govorila je sada već vidno rastužena. Uzela je vino u par krupnih gutljaja, poput pijanca koji želi da čim pre utopi svoju tugu. Marko je sad shvatio zašto je njegova majka bila toliko potrešena danas. Očigledno je ujak bio još grublji nego inače. Na ujninom lepom licu se tačno videlo koliko je slomljena i tužna. Pogledala ga je i shvatio je da su joj oči prepune suza. Nije imao reči i već u sledećem trenutku suze su joj potekle i zajecala je.
– Ahh, ne mogu više Marko, ne mogu. On je odvratan … prema meni. Užasno, eh, eh. – suze su joj lile niz obraze i ridala je kao malo dete. – Ubija me polako. Joj, majko moja – sad se već sva tresla.Marko se i sam potpuno usplahirio ne znajući kako da joj pomogne. Bilo mu je žao i uspeo je samo neubedljivo prozboriti.
– Nemoj, ujna, hajde nemoj plakati. Sve će se to srediti. Videćeš.
– Joj, ne mogu, Marko. Izvini, molim te al’ sve mi se skupilo. –rekla je pokušavajući da zakloni lice rukama. – Majko moja, ne znam šta sam ja Bogu zgrešila, da me tako kažnjava… – ponovo se izjadala a onda počela tiho da uzdiše.
Marko je konačno shvatio da je mora nekako utešiti i iako nikada nije znao kako smiriti ženu, približio joj se i seo tik do nje. Pokušao je što nežnije da je zagrli. Osećao je kako sva drhti od jecanja.
– Hajde ujna, hajde, budi jaka, nemoj plakati. Sve će biti dobro, smiri se.
Zgrčena i uplakana, osetila je njegovu blizinu i njegovu snažnu ruku oko svojih ramena i začudo, bilo joj je odmah malo lakše. Osećala je kako svojim rukama nežno miluje njenu mirisnu kosu i kako joj briše suze, izgovarajući reči koje su je vraćale u život:
– Ne brini, evo, pa ja te volim… i tu sam kraj tebe. – Na kraju, poljubio ju je u obraz, nežno, tik pored napućenih usana i sva je zadrhtala od one čudne jeze. A tek njemu kako je bilo… I tako uplakana i nesrećna, nenormalno ga je uzbuđivala blizina njenog tela. Krv mu je jurcala žilama i jedva se uzdržavao da ne napravi glupost.
– Srećo moja i ujna tebe voli. Ti si mi jedina pomoć. Evo, neću više plakati, ne brini, daj da nazdravimo… – uzvraćala je pažnju, vešto se izvlačeći iz mladićevog zagrljaja koji joj je donosio samo uzbuđenje koje je znala da teško može savladati. Nasula je pune čaše oboma, iako ju je već hvatala vatra i od prve čaše. Muž joj je jednom rekao kako jedino vino može utopiti tugu i ona je taj recept primenjivala. Popila je još par opuštajućih gutljaja. I odjednom više nije marila ni za satensku suknju koja je vragolasto bežala s njenih kolena, samo su neobavezno čavrljali oko nebitnih stvarčica i mnogo je uživala u njegovoj blizini, pa čak i u njegovim ispitivačkim pogledima koji su je činili ponovo mladom i poželjnom. Vino je učinilo čak da dopusti sebi i prikriveno koketiranje sa mladićevim očima. Uzbuđivala ju je pomisao da njen Marko tako opčinjeno gleda u njene nabujale grudi i gola kolena. Ponovo se osećala lepom i mladom i … osetila je uzbuđenje. Strašno, kao čudan čvor zavezan u stomaku i trnci po celom telu… Više nego ikad pre, trebao joj je muškarac. To joj je prolazilo kroz svest, pomućenu vinom. Ali to nikako nije smeo biti ON. Ma, mrzela je svoj život…
Superr