Čekao sam je nekoliko minuta, ispijajući sok, a onda se vratila. Dole je imala neku običnu, laganu trenerku, ali gore… Gore je obukla tanku majicu na bretele. Ta majica je jedva zadržavala njeno bujno poprsje. Grudi su joj bukvalno ispale i bile u totalno prvom planu, a kako nije nosila brus, pod tankim materijalom se ocrtavao svaki detalj.
Jednostavno nisam mogao da se kontrolišem. Buljio sam u te ogromne, savršene sise kao hipnotisan, potpuno zaboravivši na kafu i pristojnost. Mirjana je odmah primetila gde mi je pobegao pogled. Umesto da se pokrije ili skloni, na licu joj se pojavio onaj njen prepoznatljivi, zadovoljni osmeh. Videlo se da joj itekako godi to što je dvadesetrogodišnji, razvijeni student posmatra sa takvom žudnjom.
Nastavili smo razgovor, a ja jednostavno nisam izdržao da je ne pitam ono što me je kopkalo čim sam ušao u dvorište:
– „Mirjana, izvini ako sam previše radoznao, ali čudi me da radiš u malinama po ovoj vrućini, a imaš ovako veliku, prelepu kuću i sve ovo?“ – upitao sam, gledajući oko sebe.
Ona se blago nasmejala, očigledno naviknuta na takva pitanja.
– „Znam da zvuči čudno, Filipe, ali tu sam najviše zbog ćerke. Neću da mi dete odraste razmaženo, hoću da je odmalena naviknem na rad i da shvati kako se zarađuje dinar“, objasnila mi je, a onda dodala čime se zapravo bavi: „Inače sam zubarka, radim u jednoj ordinaciji, a muž mi je direktor u jednoj jakoj firmi, tako da nam finansije nisu problem.“
Kafa se polako popila i došlo je vreme da krenem. Ustao sam da se pozdravim, a Mirjana me je tada pogledala sa nekim posebnim sjajem u očima i upitala:
– „Filipe, pošto u utorak ponovo radimo, da li bi mogao opet da me povezeš do kuće posle smene?“
– „Naravno, nije problem, ali zar ne idete svi zajedno kući kao i inače?“ – upitao sam.
– „Ne, u utorak je drugačija situacija. Ćerku će muž pokupiti kolima direktno sa posla i voditi je na neku proslavu. Ja tamo ne idem, jer je u pitanju slavlje kod zaove, sestre mog muža, sa kojom već duže vreme uopšte ne pričam. Tako da u utorak ostajem sama kod kuće.“
I tako je došao i taj utorak. Dan je bio pakleno vruć, a ja sam jedva čekao kraj smene, misleći samo na to da ću ponovo ostati sam sa njom. Čim smo završili sa poslom, njen muž je pokupio ćerku, a Mirjana i ja smo seli u moja kola i krenuli ka njenoj kući.
Dok sam vozio, atmosfera u kolima je bila skroz opuštena, ali se osećala neka čudna napetost u vazduhu. U jednom trenutku, Mirjana se okrenula prema meni, pogledala me onim svojim lepim očima i onako opušteno upitala:
– „Filipe, a reci mi, imaš li ti devojku?“
– „Nemam“, odgovorio sam kratko, bacio pogled prema njoj i blago se nasmešio.
– „Stvarno? Pa čudo da nemaš“, začudila se ona, odmerivši me pogledom od glave do pete. „Tako fin, kulturan i zgodan momak… Ove današnje devojke stvarno ništa ne znaju.“
Nasmejala se na to, a meni je itekako godio takav kompliment od nje. Nastavili smo da se vozimo ćaskajući o nekim neobaveznim stvarima sve dok nismo stigli ispred njene kapije.
Ušli smo u veliko dvorište i parkirao sam auto. Međutim, ovaj put nismo izašli na terasu na drugom spratu kao prošli put. Mirjana me je odmah uvela unutra, u kuću, gde je bilo prijatno i hladno, i seli smo u dnevnu sobu.
