Sledeće jutro u firmi jedva sam gledala na oči. Sinoćni divlji ritam na stolu i Fićino zakucavanje ostavili su traga na mojim zategnutim nogama – dok sam hodala u novoj, crnoj uskoj haljini i visokim štiklama, osećala sam blagu upalu mišića koja me je samo podsećala na to koliko me je dobro odradio.
Ali, u stomaku me je pekla griža savesti. Muž me je ujutru poljubio pre odlaska na posao, sretan što sam „završila težak projekat“, a ja sam u glavi imala samo sliku Fiće kako mi cepa gaćice.
Oko jedanaest sati, krenula sam do aparata za kafu. Dok sam čekala da espresso procuri, osetila sam onu prepoznatljivu toplotu iza leđa. Znala sam ko je i pre nego što se okrenuh.
„Dobro jutro, Milice“, šapnuo je Fića, unoseći mi se u lice pod izgovorom da i on uzima šećer. Danas je imao na sebi usku belu košulju, a rukavi su mu bili podvrnuti, otkrivajući one njegove jake, sportske podlaktice. „Izgledaš nestvarno u toj crnoj haljini. Celu noć te nisam izbacio iz glave.“
„Fićo, tiše, čuće nas neko“, prosiktala sam, gledajući oko sebe, ali mi je srce već lupalo u petama. Pogledala sam ga u oči, a onaj njegov bezobrazni osmeh me je ponovo slamao. „Ono sinoć je bilo ludilo… ali moramo da se smirimo. Na poslu smo.“
„Ma kakvo smirivanje“, nasmejao se tiho, a ruka mu je na sekundu skliznula naniže i preko crnog materijala haljine mi čvrsto stisnula moje lepo oblikovano, čvrsto dupe. „Tek smo počeli. Direktorka te traži, idemo kod nje na sastanak za pet minuta.“
Ušlo smo u salu za sastanke gde nas je čekala direktorka. Sastanak je trajao sat vremena, ona je pričala o novim investitorima, a Fića je sedeo preko puta mene. Ispod stola, njegova dugačka noga je odjednom krenula da se pomera. Osetila sam kako njegov cipela lagano klizi uz moju list, pa preko kolena, pravo ka mojim butinama. Direktorka je gledala u papire i hvalila naš uspeh od sinoć, a ja sam se hvatala za ivicu stola, trudeći se da ne ispustim glasan uzdah dok mi je Fićina noga radila haos među nogama…
Sastanak se nekako završio, a ja sam jedva izdržala do kraja radnog vremena od uzbuđenja i pritiska koji mi je Fića pravio svojom nogom ispod stola. Čim se dan završio, pokupila sam se i otišla kući, pokušavajući da se vratim u ulogu uzorne supruge. Kod kuće su nas već čekali neki gosti, porodični prijatelji, pa smo svi zajedno sedeli u dnevnoj sobi, večerali i ćaskali.
Odjednom, u tašni je počeo da mi vibrira telefon. Izvukla sam ga i videla da me Filip zove na video poziv preko Vocapa. Preseklo me je u stomaku.
Pogledala sam u muža, pa u goste, i brzo nabacila onu svoju ozbiljnu, poslovnu grimasu.
„Izvinite me na kratko, moli vas“, rekla sam ustajući sa stolice, trudeći se da mi glas zvuči potpuno prirodno. „Zove me direktorka, verovatno je nešto hitno oko onog projekta od sinoć.“
„Naravno, radni narode, samo ti završi“, nasmejao se moj muž, ni ne sumnjajući šta se zapravo dešava.
Brzim koracima sam izjurila iz dnevne sobe i popela se na sprat kuće, pravo u našu spavaću sobu. Zaključala sam vrata, duboko udahnula i prihvatila video poziv.
