Zovem se Slobodan, mada me svi u firmi i u životu znaju jednostavno kao Sloba. Sa svojih 40 godina, 187 centimetara visine i 75 kilograma, držim se prilično dobro. U braku sam već punih trinaest godina, imamo ćerkicu od dvanaest, i naš porodični život je ušao u onu mirnu, predvidivu kolotečinu. Radim u odseku prodaje jedne veće firme. Nas devetoro deli isti prostor, jurimo procente, ciljeve i bonuse, a nad glavom nam stoji ona – naša šefica Slađa.
Slađa ima 38 godina i o njenom privatnom životu niko u firmi nije znao mnogo. Kolale su priče da ima dve bliznakinje od deset godina i da je udata, ali tog njenog muža niko nikada nije video, niti ga je ona pominjala. Bila je misterija, ali misterija koja je svakog dana šetala ispred naših stolova i lagano nas izluđivalja.
Bila je visoka, skoro 180 centimetara, crne kose i prelepog lica, ali njeno telo je bilo ono o čemu se šaputalo uz kafu. Imala je tanak struk koji je naglašavao nerealno dobro, veliko dupe i jake, senzualne butine. Firma je imala strog dreskod, pa je Slađa uvek bila u nekim elegantnim pantalonama ili farmerkama koje su joj pucale na kukovima. Ali gornji deo… to je bila posebna priča. Imala je prirodno velike, teške sise koje su prosto prasile svaku košulju ili bluzu koju bi obukla. Koliko god se trudila da zakopča svako dugme, ta tkanina bi se zategla preko njenih bujnih grudi tako da nijedan muškarac u kancelariji nije mogao da je gleda u oči dok priča.
Dosta kolega i mlađih i starijih je probalo da prođe kod nje, ali ih je sve hladnokrvno odbila, i napravila status nedodirljive.
Bio sam sa ženom i ćerkom u tržnom centru u popodnevnoj gužvi. Nosio sam običnu, usku sivu majicu na kratke rukave koja mi je dobro isticala ramena i farmerke. Dok smo čekali ispred jedne prodavnice, iz mase je izronila ona. Ali to nije bila Slađa iz kancelarije. Vodila je dve devojčice za ruku, a na sebi je imala usku sportsku majicu na bretele i tesne helanke koje su prosto gutale njeno ogromno, zategnuto dupe pri svakom koraku. Bez one poslovne odeće, njene prirodno velike sise su u toj sportskoj majici izgledale još masivnije i teže, slobodne i bez stezanja.
Pogledi su nam se sreli. Ostala je zatečena na sekundu, a onda joj je preko lica preleteo onaj njen prelepi osmeh koji u firmi nikome ne poklanja. Prišla je, javila se kulturno mojoj ženi, popričale su par minuta o deci i školi, dok sam ja stajao sa strane i bukvalno gutao očima svaki milimetar njenog tela u tim helankama. Kada su krenule, Slađa se okrenula, pogledala me pravo u oči dugim, vrelim pogledom i namignula mi tako da moja žena ne vidi. Ceo dan posle toga bio sam kao na iglama.
Oko jedanaest uveče, žena i ćerka su već spavale. Sedeo sam u dnevnoj sobi u mraku, listajući telefon, kad je ekran zasvetleo. Privatna poruka na Vajberu. Nepoznat broj, ali na profilnoj slici – ona, u nekoj opuštenoj pozi.
“Lepa ti je porodica, Slobo. Izvini što sam te onako zagledala danas, ali u onoj sivoj majici izgledaš previše dobro za jednog oženjenog čoveka…”
Progutao sam pljuvačku. Srce mi je skočilo u grlo. Ledena šefica je upravo probila led.
