Oko četiri ujutru, ekran mog telefona na noćnom stočiću je zasvetleo. Bila je to poruka sa nepoznatog broja, ali sam odmah znala od koga je:
“Preživeo sam skok, ali sam morao go da trčim kroz uličicu do svoje kuće. Ludilo. Još uvek mi se vrti u glavi od tvog vrištanja… i od tvog dupeta. Muž ti se vraća prekosutra, je l’ tako? Imamo još jedno veče.”
Ekran telefona je ponovo zasvetleo. Stefanova poruka od sinoć je i dalje stajala otvorena, a prsti su mi lebdeli iznad tastature. Koliko god da mi je krv ključala na samu pomisao da ponovimo sve i večeras, razum je počeo da se vraća. Deca su već bila sumnjičava, muž se vraća za manje od 36 sati, a ja sam shvatila da nemam teorijske šanse da izvedem još jedno ovakvo veče bez ozbiljnog rizika da sve ode u propast. Pored svega, imala sam obaveze koje nisam mogla da odložim.
Uzela sam telefon i prelomila. Moram da ga smirim, bar na kratko.
Poruka za Stefana:
“Ne možemo večeras. Imam gomilu obaveza preko glave, a i deca su već sinoć počela da zapitkuju zbog buke i mokrog parketa. Moramo da povučemo ručnu dok se situacija ne smiri. Javljam ti se.”
Dan je prošao u potpunoj tenziji. Izbegavala sam njegove poruke, završavala obaveze oko kuće i dece, ali kako se bližila noć, ona ludačka struja između nas ponovo je počela da radi. Oko 22h, kada su deca konačno otišla u svoje sobe i kuća utonula u mir, više nisam mogla da izdržim. Čežnja i adrenalin su me slomili.
Otišla sam u glavno kupatilo, zaključala vrata i pustila vrelu vodu u kadu da napravim paru i privid da se kupam. Srce mi je lupalo u grlu dok sam uzimala telefon. Nisam mu poslala poruku – pritisnula sam ikonicu za video poziv.
Zazvonilo je samo jednom. Stefan se javio u sekundi, očigledno ne ispuštajući telefon iz ruku celo veče. Ekran je bio u mraku njegove sobe, a svetlost ekrana mu je osvetljavala divlji pogled i izbezumljeno lice.
“Znao sam da ćeš pozvati…” – prostenjao je tiho, čim me je ugledao.
Okrenula sam kameru prema velikom ogledalu. Bila sam potpuno gola, koža mi je već bila rumena od toplote i pare u kupatilu, a kosa mi je padala preko ramena.
“Rekla sam ti da ne možeš da dođeš, ali nisam rekla da ne možemo ovo,” šapnula sam, držeći telefon jednom rukom, dok sam drugom polako krenula niz svoje telo, tačno tamo gde me je sinoć najljuđe kidao.
Čuo sam kako je Stefan s druge strane ekrana glasno i teško uzdahnuo. Kamera na njegovom telefonu se spustila naniže – bio je u boksericama, a silueta ispod platna je bila toliko napeta i ogromna da je izgledalo kao da će pokidati šavove.
“Zatvori usta i gledaj,” zapovedila sam tiho, naslanjajući se leđima na pločice, dok mi je prst klizio dole. Pogledala sam pravo u kameru, unela se licem u ekran i počela polako, pred njegovim očima, da se igram sama sa sobom, svesna da ga to izluđuje više nego išta.
Stefan je s druge strane ekrana prosto podivljao. Čuo sam njegovo teško, isprekidano disanje kroz zvučnik dok je jednom rukom besomučno svlačio bokserice sa sebe, ne skidajući pogled sa ekrana.
“Nisi realna… šta mi radiš, jebote…” šaputao je promuklo, dok mu se ruka kretala u paklenom ritmu. Gledao je svaki moj pokret u onom zamagljenom ogledalu, kako mi prsti klize niz mokru kožu i kako hvatam vazduh od sopstvenog dodira.
