Uhvatio me je nežno za stopalo, a ja sam se naslonila unazad, posmatrajući ga. Polako mi je odvezao i izuo patiku, a zatim i sportsku čarapu. Kada su njegovi topli, krupni prsti dodirnuli moju golu kožu na zglobu, telom mi je prošao žmarac koji nije imao nikakve veze sa bolom.
“Ostani tu, idem brzo po led”, rekao je tiho, podigao se i otišao pravo u kuhinju.
Čula sam ga kako otvara zamrzivač i lomi led. Vratio se posle pola minuta sa ledom umotanim u kuhinjsku krpu. Ponovo je klekao ispred mene, pogledao me pravo u oči, a onda mi pažljivo prislonio hladan oblog na zglob. Uzdahunula sam od olakšanja, a on je nastavio da drži led, dok mu je druga ruka nežno počivala na mom listu, tik iznad zgloba. Helanke su mi bile zategnute, a dlan mu je bio vreo na mojoj nozi.
“Je l’ ti lakše malo?”, upitao je tiho, a pogled mu je sa moje noge polako skliznuo naviše, preko mojih kukova, pravo ka mom dubokom dekolteu na sportskom topu koji se ubrzano dizao i spuštao…
“Lakše mi je, dosta lakše, hvala ti…”, rekla sam tiho, dok mi je glas zvučao malo mekše nego inače.
Jovan je samo klimnuo glavom, ne skidajući pogled sa mene. Pomerio je led na stranu, a onda je njegov palac počeo lagano, kružnim pokretima da mi masira predeo oko zgloba i lista. Taj dodir je bio neverovatno prijatan. Njegovi prsti su bili topli i snažni, a svaki pokret je slao talase uzbuđenja pravo do mog stomaka. Disala sam malo dublje, svesna da smo potpuno sami u ogromnoj, tihoj kući.
Nakon nekoliko trenutaka, Jovan je polako sklonio ruku, kao da se uplašio sopstvene hrabrosti, i ustao sa poda.
“Mislim da će sve biti u redu, samo drži taj led još malo… Ja bih, ovaj, morao da krenem”, rekao je, a u glasu mu se osećala očigledna borba. Želeo je da ostane, videlo se to po tome kako mu je pogled još jednom skliznuo niz moje zategnute noge i stomak.
Bilo mi je žao da ode tek tako. Želela sam da produžim ovaj trenutak.
“Pa gde žuriš? Sedni malo, popij nešto… Zaslužio si, stvarno si mi pomogao”, ponudila sam ga, podigavši se blago na laktove, tako da mi se top još više zategao preko grudi.
Jovan je zastao na trenutak, pogledao me, a na licu mu se pojavio onaj njegov prelepi, dečački, a opet nekako mangupski osmeh. Očigledno je osetio promenu u mom glasu.
“Hvala ti, Jovana, ali stvarno moram da idem… Odbiću te ovog puta”, nasmejao se tiho, napravio korak unazad, a onda dodao glasom koji je bio malo dublji: “Ali, popićemo nešto drugi put. Dogovoreno?”
Klimnula sam glavom sa zagonetnim osmehom, dok mi je srce preskočilo jedan takt od tog njegovog “drugi put”. Ispratila sam ga pogledom dok je izlazio, a u praznoj dnevnoj sobi ostao je samo miris njegovog parfema i pomešanog znoja, i divlja želja u meni koja tek što se rasplamsala…
Izdržala sam dva dana, a onda više nisam mogla da izbacim iz glave njegove tople dlanove na mojoj nozi i onaj mangupski osmeh na odlasku. Uzela sam telefon i poslala mu poruku: “Hej, kako si? Samo sam htela još jednom da ti se zahvalim za preksinoć, noga je super. Ako si slobodan večeras, svrati na obećano piće kod mene na terasu.”
