A Stojan — hladan i tvrd. Govorio je direktno, kratko. Samo je jednom rekao Mirjani:
„Večeras. Ako ideš, ideš do kraja. Ako ne — ne moraš da se vraćaš u moj krevet više.”
Ona je ćutala. Grlo joj je bilo stegnuto, stomak napet, ali telo joj je gorilo. Mržnja prema sebi mešala se s čežnjom. Želela je i da ga ostavi i da ga zagrli. Želela je da pobegne — a onda, da se raširi pred obojicom.
Večernja svetlost je padala preko dvorišta. Rajka je pripremila rakiju i tanjir s masnim sirom. Milovan je sedeo naspram Mirjane, oči su mu bile tamne, gladne.
Stojan je ćutao, gledao ih. U jednom trenutku, rekao je:
„Ajde. Pokaži mu, Mira. Ako već ideš u tu rupu, idi glavom napred.”
Mirjana je progutala knedlu. Pogledala Rajku. Ova je samo skrenula pogled. Ispijala rakiju kao da je voda.
Ustala je, stala pred Milovana, raširila dugme po dugme bluze. Grudi su joj se razgolitile, bradavice već tvrde. Milovan ih je pogledao kao da su njegovo vlasništvo. Privukao ju je sebi, zario lice u njih. Ljubio, grickao, cuclao halapljivo, dok je ona tiho jecala.
Okrenuo ju je, nagnuo preko stola, zadigao haljinu i svukao joj gaćice do članaka.
„Hoćeš da te jebe brat tvog muža pred njim?” šapnuo joj.
„Da,” prošaptala je, sramno iskreno. „Hoću… razvali me…”
Ušao je u nju jednim snažnim, dubokim pokretom. Stolnjak se zgužvao pod njenim rukama, grudi su joj udarale o drvo. Jebao ju je snažno, sirovo, uz glasne udarce njegovih kukova o njenu zadnjicu. Mirjana je već gubila dah, dok se u očima Stojana pojavljivala ludost — zver koja ne zna da li da ubije ili svrši.
I tada — Rajka je ustala. Prišla Stojanu, povukla mu šlic.
„Nećeš da sediš i gledaš kao pas,” šapnula mu. „Dođi da me jebeš. Dok tvoja žena svršava na bratovom kurcu.”
Stojan ju je povukao, okrenuo, nagnuo preko iste klupe. Ušao je u nju bez reči, držeći je čvrsto, zabijajući se besno.
Četvoro tela, dva para, pomešana stenjanja, mokri zvuci tela o telo. Oči u oči, bol pomešana sa strašću. Mirjana je svršila vrišteći, dok ju je Milovan vukao za kosu. Rajka je grizla stolnjak, Stojan joj je punio utrobu dok mu se lice grčilo od besa i ekstaze.
I kad je sve eksplodiralo — kad su svršili u haosu tela, mirisima znoja, polne tečnosti i dima rakije — samo je nastala tišina.
Oni su još bili spojeni. Ali pogledi su već bili daleko.
I tada, Rajka je rekla tiho, ali jasno:
„Ovo nije više igra. Sad će neko da izgubi.”
Hoćeš li da razvijemo dalje — u pravcu emotivnog sloma, obračuna, ili da uvedemo treću silu — neko izvan te četiri osobe ko dolazi nenajavljeno i menja dinamiku?
Bila je nedjelja. Zagušljiva i sparna. Četvorka je bila tiha cijeli dan — umorna od strasti, napeta od svega što se izgovorilo i uradilo. Mirjana je bila zamišljena, sjedila je na klupi i pušila, gologuza pod haljinom, još ljepljiva između bedara od sinoć.
Tada se začulo brujanje motora. Staro, duboko, kao od traktora — ali brže. Bajk.
Svi su pogledali ka kapiji.
Iza oblaka prašine pojavio se Gogi— visok, taman, crne brade, u kožnoj jakni i prsluku bez rukava. Na leđima slova “Noćni Kurjaci – Zvornik”. Skinuo je kacigu, pogledao dvorište, četvorku, lozu, stolove… i nasmijao se bezobrazno.
