„Auuu, pa ovde miriše na pičku i rakiju.”
Stojan je ustao prvi. „Šta tražiš, Gogii?”
Milovan je već znao — bivši zatvorenik, nekad s Rajkom nešto imao. Nešto bolno, prljavo, nedovršeno.
„Samo sam u prolazu, brate. Ali kad sam čuo da se kod vas na selu igraju otvorene karte… morao sam da svratim.”
Pogledao je Mirjanu. Spor pogled, bez stida. Njegov pogled je ostao na njenim butinama koje su virile ispod haljine.
„Ti mora da si ta o kojoj se priča.”
Mirjana nije znala šta da kaže. Osjetila je kako joj srce lupa. Taj pogled nije bio kao Stojanov — ni kao Milovanov. Ovo je bilo nešto sirovo, predatorsko. I duboko u sebi, htjela je da vidi koliko daleko može da ide.
Rajka je ustala. Pogledala Gogija, ledeno.
„Šta hoćeš?”
Gogi se samo nasmijao.
„Hoću da me neko ponudi. I možda — da vidim zašto svi trče ovoj tvojoj snajki među noge.”
Tišina. Tvrda. Neprijatna.
Stojan je rekao: „Nije ona za tebe.”
Ali Mirjana je prekinula.
„Možda nisam… ali možda hoću da probam.”
Svi su je pogledali.
Ona je ustala, prišla Gogiju, stala pred njega, oči u oči. Pogledala ga, a onda, bez riječi, kleknula pred njim. Otkopčala mu pantalone. Kurac mu je bio debeo, težak, već polukruto u njenim rukama. Bez razmišljanja, uzela ga je u usta. Duboko. Sporo.
Rajka je pocrvenjela. Milovan je stisnuo vilicu. Stojan je htio da ustane — ali nije. Gledao je.
„Tako…” šapnuo je Gogi, rukom je uhvatio za kosu i navodio je, ritmično, sve brže. „Tako se dočekuje gost.”
Zatim ju je podigao, okrenuo, i s istom silinom kojom je ušao u zatvor pre deset godina — ušao je u nju. Grubo, sirovo, duboko. Mirjana je zastenjala kao da je nikad niko nije tako otvorio. Rukama se oslonila na zid štale, a njeno tijelo je prihvatilo svakih njegovih deset centimetara s pohlepom.
„Hoćeš da gledaš, mužiću?” dobacio je Gogi Stojanu. „Hoćeš da vidiš kako se jebe žena koja zna da je kurva?”
Milovan je stisnuo pesnice. Rajka je samo rekla:
„Sad će da pukne sve.”
A možda je već i puklo.
Jer Mirjana je počela da svršava, vrišteći, dok joj je Gogi pljeskao po dupetu, dok je njegov kurac nestajao i vraćao se iz nje kao klip u motoru.
I svi su gledali. Gledali kako neko spolja dolazi — i uzima sve.
Mirjana je sedela naga, iscrpljena, noge raširene, oslonjena uz zid štale. Sperma joj je curila niz butine. Još se tresla od orgazama koje joj je Gogi dao — grubih, prljavih, životinjskih. Ali oči su joj bile prazne.
Gogi je sedeo pored Rajke, polugol, lizao rakiju s njenih sisa, kao pas koji je dobio svoju nagradu. Ona mu je mazila bradu, gledajući ga kao nekad davno — kad je bio njen, kad su se jebali iza kombajna, u blatu, dok su se drugi molili u crkvi.
Stojan je stajao. I ćutao.
Pogledao je Mirjanu. Nije više video svoju ženu. Video je nešto tuđe. Oskvrnjeno. Potrošeno.
„Dosta.”
Njegov glas je bio tih. Prigušen. Ali svi su ga čuli.
Okrenuo se ka njoj. Pogledao je direktno u oči.
„Ti… nisi više moja.”
Mirjana je otvorila usta, htela da nešto kaže — ali nije bilo šta da kaže. Niti pravo da išta traži.
Stojan se okrenuo ka Milovanu.
„A ti… nisi mi više brat.”
Zatim se okrenuo, bez stvari, bez pozdrava, samo u čizmama i majici, i otišao putem ka šumi. Niko nije smeo da ga zaustavi. Niko nije znao kuda ide.
