Lena je ostala nepomična nekoliko sekundi. Nije odmah razumela šta sluša.
A onda je skrenula pogled ka vratima i brzo produžila dalje, osećajući neku čudnu nelagodu koju nije umela da objasni. Kada se vratila prema sobi gde je spavala sa sestrom, zvuci su i dalje trajali.
Kuća, koja joj je ranije uvek delovala sigurno i poznato, sada joj je delovala drugačije — kao da svaka odrasla osoba krije neki svoj svet o kom deca nikada ništa ne saznaju dok ne porastu dovoljno da počnu da naslućuju.
Lena je legla pored sestre i pokrila se preko glave. Ali san nije dolazio. Samo misli. I osećaj da se nešto u njenom pogledu na ljude zauvek promenilo.
Lena je nekoliko trenutaka stajala u hodniku, neodlučna da li da se vrati u sobu ili da proveri šta se dešava.
Radoznalost je ipak prevagnula.
Prišla je vratima bakine sobe koja nisu bila potpuno zatvorena. Kroz uzak procen svetlosti videla je samo obrise i senke koje su se pomerale po zidu, dok su iznutra dopirali prigušeni glasovi i škripa starog kreveta.
Baka Stojanka je uzdisala glasnije nego što je Lena ikada čula.
– „Tooo, Novice…taaako…taaako….jebi me…..jebi me…..aaaaaaaaaaaahhhhh“ čulo se između jecaja i smeha.
Lena se ukočila.
Nije potpuno razumela šta gleda, ali je dovoljno naslućivala da oseti kako joj lice postaje vrelo od neprijatnosti i zbunjenosti.
Nikada ranije nije razmišljala o baki i dedi na taj način. Za nju su oni bili samo baka i deda — ljudi koji sade baštu, kuvaju kafu i pričaju stare priče.
A sada je prvi put shvatila da odrasli imaju živote i odnose koje deca ne vide.
Brzo je skrenula pogled i povukla se od vrata gotovo bešumno. Srce joj je lupalo dok se vraćala niz hodnik. Kad je legla pored Slađane, povukla je ćebe do brade i gledala u mrak. Bila je zbunjena.
Ne samo zbog onoga što je čula, nego zbog osećaja da poslednjih dana stalno nailazi na stvari koje ne razume do kraja — svet odraslih, njihove tajne, njihove slabosti, njihove odnose.
I po prvi put joj se učinilo da između detinjstva i sveta odraslih ne postoji jasna granica.
Samo trenutak kada slučajno vidiš previše.
Škripanje starog kreveta nastavilo se još neko vreme kroz zidove kuće.
Za Lenu su ti zvuci postajali sve udaljeniji i čudniji, mešajući se sa umorom i mislima koje su joj pritiskale glavu. Ležala je sklupčana ispod ćebeta, pokušavajući da ne sluša ništa oko sebe.
Na kraju je ipak zaspala. San je počeo sasvim obično. Sedela je sama u učionici na dopunskoj, u poslednjoj klupi. Napolju je bilo tmurno, a kroz prozore nije dopirala gotovo nikakva svetlost. Tabla je bila puna matematičkih zadataka koje nije razumela. Ispred nje je stajao učitelj. Držao je dnevnik pod rukom i polako hodao između klupa.
„Lena“, rekao je hladnim glasom. „Ustani.“
Ustala je. Ruke su joj drhtale. Počeo je da joj postavlja pitanja. Brojevi, formule, zadaci. Ali svaki put kada bi pogrešila ili zastala, njegovo lice bi postajalo mračnije.
„Ne znaš?“ – pitao bi ljutito.
Učionica je tada počela da se menja. Zidovi su izgledali viši. Prozori uži. A njegov glas dublji i neprirodan. U jednom trenutku više nije ličio na čoveka.