„A kako da prestane?“, na to se baka Stojanka blago nasmešila, ali tužno.
„Tako što ne držiš sve u sebi.“
Napolju se začuo deda Novica kako doziva vučijaka Lakija iz dvorišta.
Kuća je mirisala na doručak i jutro.
Ali Lena je i dalje osećala da nešto teško sedi u njoj, kao kamen koji ne ume da izbaci napolje.
Nekoliko minuta kasnije, deda Novica je došao iz dvorišta, pa obrisao svoje ruke o pantalone.
Seo je za sto bez mnogo reči, kao i uvek, i samo klimnuo svima u znak pozdrava.
„Ajde da se jede“, rekao je kratko.
Lena je sela za sto, ali njen pogled je bio odsutan.
Iako je jutro izgledalo potpuno obično, u njoj je i dalje ostajao trag nemira iz prethodne noći — onaj osećaj koji ne nestaje odmah, čak ni kada sve oko tebe deluje sigurno i normalno.
Posle doručka, u kući se ponovo vratio onaj spor, seoski mir.
Lena i Slađana su izašle u dvorište da se prošetaju i razbistre misli. Sunce je bilo toplo, ali ne napadno, a trava još sveža od jutarnje vlage.
Hodale su polako između voćaka, bez žurbe, povremeno zastajkujući da pogledaju nešto u travi ili da poslušaju zvuke iz okoline — udaljeno oglašavanje ptica, šuštanje lišća, i tišinu koja je na selu uvek imala svoju težinu.
Lena je bila tiša nego Slađana, kao i prethodnih dana. Povremeno bi pogledala prema kući, kao da proverava da li je sve i dalje na svom mestu.
U kući, baka Stojanka i deda Novica su ostali za stolom još neko vreme.
Nisu odmah krenuli sa pričom, kao da oboje traže pravi trenutak da izgovore ono što ih muči.
Na kraju je baka prva progovorila, tiho, gledajući u sto.
„Ona nije kao pre“, rekla je.
Novica je kratko klimnuo.
„Vidi se.“
U sobi se nije podizao glas. Nije bilo rasprave.
Samo zabrinutost koja se gomilala između dve osobe koje su previše toga videle u životu da bi olako odbacile promene kod deteta.
„Ne znam šta se dešava u njenom selu“, rekla je Stojanka, „ali nešto je uznemirava.“
Novica je uzdahnuo pa rekao.
„Deca ne ćute bez razloga.“
Napolju, Lena i Slađana su nastavile šetnju, nesvesne razgovora koji se vodi u kući.
Ali u Leni je i dalje postojao onaj tihi nemir — nešto što nije umela da objasni, ali je osećala kao stalnu senku iza misli.
Slađana je ostala napolju da se igra u dvorištu, potpuno uronjena u svoj mali svet igre i mašte.
Lena se, međutim, nije zadržala napolju.
Nešto u njoj je opet povuklo ka kući — ne znatiželja kao ranije, nego strah i nelagodnost koji nije umela da objasni.
Dok je prolazila hodnikom kuće, ponovo je čula zvukove iz bakine sobe i tihe uzdahe odraslih, pomešane sa škripom starog kreveta i pokretima koji su se gubili iza vrata.
Lena je zastala.
Ovaj put nije prišla bliže.
Samo je stajala nekoliko sekundi, sa osećajem da nije sigurna da li treba da zna više ili manje.
Umesto toga, tiho se povukla u svoju sobu.
Zatvorila je vrata i sela na krevet.
U tom trenutku kuća joj je delovala istovremeno poznato i strano — kao prostor u kome je odrasla, ali u kome sada sve ima značenja koja ranije nije primećivala.
Njene misli su lutale.
Od škole, do učitelja, do njenog sela, do svega što se promenilo u poslednje vreme.
I svaki put kad bi pokušala da sve to složi u nešto jasno, osećaj bi joj kliznuo kroz prste.