Brzo je skrenula pogled.
Obrazi su joj se zarumeneli od nelagode i zbunjenosti. Bez reči se povukla niz hodnik i vratila u svoju sobu, osećajući se čudno — kao da je slučajno otvorila vrata u deo života odraslih koji je do tada postojao negde daleko od nje.
Sela je ponovo na krevet i zagledala se kroz prozor. Napolju je sve izgledalo mirno: dvorište, drveće, Slađana koja se igrala u travi.
Ali u njenoj glavi poslednjih dana ništa više nije bilo jednostavno ni jasno.
Ivana se probudila naglo, kao da ju je iz sna izvukla neka nevidljiva obaveza koja ne može da čeka. Kroz zavese je probijala jutarnja svetlost, prejaka za njene umorne oči. Glava ju je bolela od vina, neprospavane noći i svega što se prethodnog dana nakupilo u njoj.
Nekoliko sekundi nije ni znala gde se nalazi.
A onda je pogledala plafon sobe i sve joj se vratilo odjednom. Razgovor. Ljubišina kuća.
Muzika sa gramofona. Tišina koja je usledila posle svega kad je završila sa Ljubišom u krevetu.
Polako je sela na ivicu kreveta i pritisnula slepoočnice prstima.
Iz druge prostorije čuo se zvuk šoljice i tih korak po parketu. Ljubiša je već bio budan.
Ivana je ustala i prišla prozoru potpuno gola, a nakon toga je krenula da se oblači.
Napolju je jutro izgledalo potpuno obično — sunce, mirno dvorište, psi koji leže u hladu, lišće koje se pomera na vetru. Ali u njoj ništa nije bilo obično.
Osećala je težinu u grudima, onu vrstu umora koja nema veze sa snom.
Kada je izašla iz spavaće sobe, Ljubiša je sedeo za stolom u trpezariji sa kafom ispred sebe.
Pogledao ju je kratko, bez mnogo reči.
„Kako si Ivana?“ pitao je mirno.
Ivana je samo odmahnuła glavom i sela preko puta njega.
„Dobro sam, sada moram na posao.“ rekla je glasom promuklim od noćašnjeg jecanja i vikanja kada se jebala sa Ljubišom.
Posle nekoliko sekundi dodala je:
„Ali prvo idem do Lene.“
To je rekla gotovo automatski, kao da joj je telo samo vratilo ono što je tokom noći pokušala da potisne — činjenicu da je, uprkos svemu, njena ćerka i dalje centar svega. Ljubiša je klimnuo.
„Hoćeš da te odvezem?“
„Ne“, odgovorila je kratko. „Uzeću taksi.“
Nije želela dodatna pitanja. Niti dodatnu bliskost tog jutra, koju je imala noćas.
Dok je pila gutljaje jake kafe, u glavi joj se vrtelo isto pitanje: šta sada?
Jer ništa od prethodne noći nije rešilo problem zbog kog je došla. Naprotiv.
Samo je zakomplikovalo stvari koje su već bile dovoljno teške.
Dvadesetak minuta kasnije, Ivana je stajala ispred kuće čekajući taksi, dok je na sebi imala laganu belu haljinu sa crnim tačkicama i mrljama.
Sunce ju je teralo da žmuri, a hladan jutarnji vazduh pomagao joj je da makar malo razbistri misli.
Kada je automobil stigao, sela je pozadi i tiho rekla adresu sela gde su bili Lena i Slađana.
Za to vreme, Stojanka i Novica su vodili ljubav u svojoj spavaćoj sobi na starom krevetu koji je bio do prozora, preko kog su stajale spuštene roletne, dok je novi krevet bio sklopljen.
Ivana je sela na zadnjem sedištu taksija i tada ugledala taksistu koji joj je zapao za oko.
Vozač je bio mlađi čovek, uredan i prijatnog držanja. Na retrovizoru je visio mali drveni krstić koji se lagano pomerao dok je auto kretao niz ulicu.