Komšinica: “Eto ti šta je tehnologija – čudo. Bilo kako bilo komšinice, tebi se evo upalila ova zelena slova.”
I zaista, moj sin je bio online.
Tek je ušao drugi put u taj stan koji smo mu našli, tako da mu je verovatno trebalo vremena dok se snađe i raskomoti.
Stan je bio mali, samo kuhinja, kupatilo i soba, ali sasvim dovoljno za njega samog. Bio je blizu fakulteta i menze što je bilo najbitnije. Nije imao veš mašinu tako da sam mu rekla da svaki vikend dođe kući pošto je fakultet bio blizu, u gradiću pored, autobusom mu je trebalo svega sat i po do kuće. Dogovorili smo se da ponese veš da mu operem, i ako ima još neke potrepštine da mu se kupi.
Moj sinčić, moj ponos i dika… navikla sam na njegovo prisustvo. Oduvek smo bili zajedno i bili smo veoma povezani. Bio je moj jedinac, i blago je reći da sam bila tužna što nije tu, ali sam znala da moram da ga pustim da se osamostali i da mu pružim mogućnost da studira i da ima sigurniju budućnost.
Njegova slika se pojavila na ekranu i počela je da svira neka melodija. Prihvatila sam poziv i ubrzo ugledala sina.
Marko: “Zdravo mamaaa… Izvini, nisam mogao ranije da se javim pošto sam negde bio zaturio punjač za laptop.” – gledala sam ga na ekranu i slušala preko slušalica.
I on i ja smo se videli veoma dobro i nije bilo nikakvog seckanja ni kašnjenja na snimku. Očigledno su internet veza ali i kamerice bile kvalitetne, mada se ja u to nisam razumela najbolje, to je sve on sredio. Sedeći ispred kamere mogli smo da vidimo jedno drugog otprilike do sredine stomaka, dok donji deo tela ni njemu ni meni nije stajao u kadar.
Ceca: “Nema veze, evo komšinica i ja pijemo vince i pričamo o tebi. Jel ti je toplo, jesi gladan…?”
Marko: “Mamaaa… jesmo se dogovorili da ne brineš i da se opustiš. Videćemo se svaki dan preko kamere, a za vikende ću dolaziti kući. Mislim, nije kao sam otišao u drugu zemlju.”
Bio je u pravu. Zaista sam se ponašala kao da je i dalje dete.
Ceca: “Dobro, evo obećavam, nema više sekiracije. Inače, izašao je novi raspored u školi, tako da radim do tri popodne ceo ovaj mesec, pa ću čim stignem sa posla upaliti računar tako da uvek budem na vezi da možeš da me zovneš.”
Marko: “Nema frke mama, ja najkasnije dolazim sa predavanja svaki dan oko 6 uveče, tako da tu negde očekuj poziv.”
Bila sam veoma srećna što ćemo se čuti svaki dan. Sama pomisao da ću svoju najveću ljubav na svetu viđati redovno iako smo kilometrima daleko, mi je stavljala osmeh na lice.
Bojala sam se, doduše, kako će se snaći. On nije neko ko bi lako dolazio do prijatelja. Pomalo je povučen, i nije imao previše iskustva sa devojkama, bar koliko sam ja znala. Ipak, on je bio zlatno dete i sigurna sam da ta koja se u njega zaljubi neće imati problema.
Marko: “Mama, ljubim te. Pozdravi komšinicu, a ja odoh da se raspakujem pa ću u krpe. Sutra su mi rano predavanja.”
Ceca: “Važi sine, ljubi te majka i lepo spavaj.”
Komšinica: “E svašta! Kao da je tu pored nas. Znaš, možda bih zaista mogla da uvedem taj… internet. Izgleda da i nije tako loša stvar.”
2. SVI TO GLEDAJU
