Polako se okrenula prema meni, skinula naočare i stavila ih na natkasnu, a na usnama joj se pojavio onaj njen najbezobrazniji, pobednički osmeh. Glas joj je bio potpuno uništen i promukao od onolikog vrištanja.
“E, moj Marko…”, prostenjala je, privlačeći se bliže i naslanjajući onu svoju tešku, toplu guzu pravo na moje butine. “Uništio si me. Mislim da je ceo Novi Sad čuo kako vrištim u ovom apartmanu. Kako ću ja sutra na sastanke sa dobavljačima, jedva stojim na nogama?”
Nasmejao sam se, zagrlio je oko struka i privukao to njeno brutalno, jedro telo još bliže sebi.
“Pa, gazdarice”, šapnuo sam joj, dok mi je miris njenog znoja i parfema ponovo punio nozdrve. “Sama si tražila iznenađenje i prekovremeni rad. Ja samo radim svoj posao.”
“Uh, itekako ga radiš…”, uzdahnula je tiho, zatvarajući oči i stavljajući mi ruku na grudi. “Ali neka… Ugovor smo potpisali, posao se širi, a ti i ja odavde ne mrdamo do ponedeljka. Ima da me odradiš još ovoliko, pa makar i ja i ovaj krevet pukli na pola.”
Okrenula se, prebacila onu svoju jaku, moćnu nogu preko mene i ponovo me fiksirala onim svojim krupnim crnim očima. Shvatio sam da sa ovom brutalnom milfarom nema odmora. Zatvorili smo krug – od običnog konobara u njenom kafiću postao sam jedini čovek koji uspeva da je ukroti i natera da vrišti na sav glas.
I dok je napolju polako padala novosadska noć, Nataša se ponovo bezobrazno nasmejala, uzela one svoje crne naočare sa natkasne, vratila ih na lice i polako se spustila nadole, spremajući me za novu, još luđu rundu prekovremenog rada…
