Činjenica da Mark nije znao da volim i žene kao i muškarce učinila mu je još težim kada sam imala aferu sa devojkom sa posla. Neki dan sam pričala s njim o tome i rekao je da bi me, da je znao da sam bi, ipak oženio i možda bi prihvatio povremenu kratku vezu sa ženom. Naravno, sada to nikada nećemo saznati. Sedam godina nakon razvoda, Mark i ja se odlično slažemo i ostali smo prijatelji.
Naš razvod je bio još jedna prepreka na putu; da razvučem metaforu, namerno sam ciljala i pregazila jednu rupu na putu. Bilo je došlo do toga da je jedina pornografija koju sam ikada gledala bila lezbejska pornografija. Kada bih imala seks sa Markom – koji je, moram reći, bio odličan ljubavnik – zamišljala sam vagine umesto penisa, sise umesto njegovih žilavih grudi, i tako dalje.
Sećala sam se devojaka sa kojima sam se smuvala na fakultetu i dražila sam se prisećajući se detalja. Jedna devojka me je naterala da joj ližem pičku deset sati bez prestanka dok je ona pušila vutru i čitala roman. Samozadovoljavala sam se beskrajno maštajući da sam ponovo među njenim nogama. Čak sam gledala kasirke u supermarketu, pitajući se da li bi me ponele kući sa sobom da ih lepo zamolim.
Stoga, nije bilo veliko iznenađenje kada sam na poslu prihvatila Džodijine nagone. Naša šefica u to vreme bila je jedna osvetoljubiva, jadna kuja po imenu Džo, koja je prikrivala činjenicu da je beznadežno nesposobna tako što se zakačila sa mlađim osobljem, poput jadne Džodi. Uvek sam se dobro slagala sa Džodi, koja je bila veoma zgodna, mada pomalo plaha mlada žena. Džodi je tada imala dvadeset pet godina, a ja četrdeset osam.
Jednog dana za vreme pauze za ručak, trebalo je da stavim neke izveštaje na Džodijin sto. Ušla sam u njenu kancelariju i zatekla je za stolom kako tiho plače. „Hej, hej, šta je ovo?“ rekla sam. „Desilo se nešto, Džodi? Šta nije u redu?“ Stavila sam ruku oko njenih ramena i stisnula je, nadajući se da će to nekako pomoći.
„Opet sam zeznula, Dejna“, rekla je kroz suze. „Džo je vikala na mene jer su izveštaji o kursevima poslati kasno. Trebalo je da budu poslati prošle nedelje, ali nisam znala. Toliko sam bezveze.“
„Hajde“, rekla sam. „Vodim te na ručak. Ne možemo dozvoliti da se ovako rasplačeš u kancelariji, zar ne? Mislim, nije da ćeš mnogo postići kad si ovakva. Daj da te oraspoložim. Častim.“ Poslušno me je pratila do bara nekoliko metara niz ulicu od kancelarije, koji se nalazio u centru grada. Naručila sam dva piva i tanjir sendviča. „U redu, dušo“, rekla sam. „Ispričaj mi sve ispočetka.“
Ispostavilo se da ju je Džo, naša šefica, izgrdila nekoliko puta u poslednjih nekoliko nedelja, uvek zbog manjih proceduralnih grešaka. Džodi je tvrdila da pola puta nije ni znala da je napravila grešku. „Stalno propuštam rokove, Dejna, ali Džo non-stop menja datume i ja se zbunim.“ Rekla mi je da ne spava dobro i da ozbiljno razmišlja o davanju otkaza.
„Mogu li da ti kažem dve stvari koje bi mogle pomoći, Džodi?“ upitala sam. Šmrknula je i kimnula dok su joj se suze vraćale. „Pa“, nastavila sam, „prvo je da je ona isto to radila meni. Vikala bi na mene zbog nečega što bi, na primer, promenila a da mi nije rekla. Na kraju više nisam mogla da izdržim. Rekla sam joj da ako još jednom podigne glas na mene, prijaviću je ljudskim resursima zbog maltretiranja.“