Zima je već ušla u kosti, nekoliko dana pred Novu godinu. Kasno poslijepodne, mrak se spustio, a mi na kauču — svako na svojoj strani, svako u svom telefonu. Tišina, samo povremeno zvuk notifikacija.
Meni odjednom sine ideja. Onako, iz dosade:
— „Ajde da napravimo profile na onoj stranici za upoznavanje. Kao da smo single. Staviš par slika bez lica, napišeš nešto sexy, pa da vidimo ko će nam se javljati.“
N se prvo nasmijala, onako polu‑ironično, kao da govori: „Ti stvarno nemaš pametnija posla.“ Ali nakon par trenutaka ipak pristaje.
Ja se bacam na posao ozbiljno — tražim najbolje slike, idem u kupatilo, nameštam se, natežem, pokušavam da izgledam kao da nisam pokušavao. Ona, naravno, par tapova i gotovo. Kao da pravi profil za dostavu hrane, a ne za upoznavanje.
Nakon nekog vremena i ja završim. Večeramo, pa opet kauč, TV, film, spavanje.
Sutradan, sve ide normalno: posao, ručak, sivo popodne. Ležimo opet, kad se ona sjeti:
— „Heej, pa šta nam je s onim profilima? Skroz smo zaboravili.“
— „Jbt, stvarno. Hajde da pogledamo.“
Ulogujemo se. Kod mene par poruka — uglavnom muškarci, neki nude novac za gej seks, neki „sportsku masažu“. Smijemo se. Kod nje — haos. Brdo poruka, zahtjeva, lajkova. Pomalo sam se osjetio jadno, ali ništa neočekivano.
Listamo njen inbox. Bilo je svega: ponude za brak, finansijske ponude, bračni parovi, i naravno, gomila dosadnih i napornih. Smijemo se, komentarišemo. Ja se zezam:
— „Eto, vidiš, ja dobijem ponudu za masažu, a ti za brak. Nije fer.“
I onda — poruka od jednog bračnog para. Pišu kulturno, radoznalo, pitaju odakle je, šta traži, da li je zainteresovana. Ona se dopisuje s njima, ne spominje mene, jer je jasno da traže samo ženu. Razgovor sa njima ide glatko, pa predlažu video poziv.
— „Šta da radim?“ pita me.
— „Kako god hoćeš. Mene zanima kakvi su.“
Ona im proslijedi broj. Nedugo zatim, WhatsApp zvoni. Ode u sobu, javi se. Nakon desetak minuta izlazi nasmijana, onako široko:
— „Dogovorili smo se.“
— „Šta ste se dogovorili?“
— „Da se nađemo. Oni traže solo djevojku za druženje u troje. Fini su, kulturni, vidi se da su iskusni.“
Ja zatečen:
— „Koliko godina imaju?“
— „Ona 60, on 62.“
— „Staaa? Pa mogu nam biti baka i djed!“
Smijemo se oboje, ali istina je da me to baš zaintrigiralo. Malo smo jos komentarisali i mazili se na kaucu nakon cega smo otisli na spavanje.
Dogovor je bio da se prvo nađu na kafi. Tako i bi, sutradan otišla je da ih upozna. Oko pola tri, javlja mi porukom:
— „Ljubavi, sjeli smo u kafić. Vlado i Nataša su super, baš normalni ljudi. Javim ti se još.“
Odahnuo sam. Zvanično: Nataša i Vlado. Normalna imena, normalni ljudi.
Pola sata kasnije ja šaljem poruku:
— „Situacija?“
— „Sve 5.“
Minut kasnije još jedna:
— „Baš mi se dopadaju, jako su fini.“
Oko pola pet, vrata se otvaraju i ona ulazi u stan. Skida kaput, osmijeh joj ne silazi s lica.
— „Dali su mi adresu. Voljela bih da večeras odem do njih, ako smijem.“
Bio sam zatečen, ali i znatiželjan.
— „Pa… smiješ naravno, ako misliš da je to u redu.“
— „Jeste, baš su fini, obrazovani, lijepi i zgodni. Dopali su mi se, a i ja njima.“