Nikada nisam voleo svadbe, naročito one rođačke. Tada tetke i strine i sva ona mnogobrojna rodbina prilaze i štipkaju obraze i benave se kao da sam još uvek osnovac.
– Vidi ga molim te, kao šećer, da ga pojedeš. Koliki si porastao. Ma da te još jednom ljubnem…
Već sam se naježio i dok ovo pišem. Grozno. Da nema one dobre klope i namontirane ženskadije, isfolirao bi neku boljku svaki put, samo da ne moram da idem. A i šta drugo da radim, i to onaj napaljeni (24 sata) nego da snima situaciju na podijumu za igru. A kad još pride dođe neko kolo (i to ono brzo), oči da ispadnu. Neki put mislim da su kolca i pravljena, da neka bujna seka, poskakuje za nekog ustreptalog junošu. Kladim se da bar polovina muškog sveta na svadbi, ili bar oni trezni, gledaju taj prenos uživo, a ne mladu ili (daleko bilo) mladoženju.
Tako je bilo i prošle jeseni. Odosmo čak u Novi Sad. Neki rođak koga za koga i nisam siguran kako izgleda se ženio. Moj ćale kao po dobrom starom običaju, nema šanse da zaobiđe neki takav događaj, a naravno obaveza je da se potrpa i cela porodica. Hajde sestra je još mala, što nju vode, to mogu i da razumem. Ali što mene? Nije vredelo moje moljakanje, ubedio me jednostavno.
– Ako ne kreneš, nećeš ići sa društvom na more letos!
Matori je genije kada trebanekog da natera na nešto. I naravno pretrpeo sam kanonadu štipanja, ljubljenja i svega ostalog. Svog me ulipali, k’o da sam se ja ženio. Strašno.
Među svim onim pijanim, veselim ljudima, zapade mi oko na jednu malenu crnku. Sedela je među mladinim zvanicama, sa nekim matorcima , verovatno ćale i keva. Prava mala bombica. Nije bila veća od 160, ali skladnijeg bića na svadbi nije bilo. Buljio sam k’o sovuljaga u nju. Nisam popio niti jedno pivo, a napio sam se samo od gledanja. Morao sam bliže da je osmotrim.
Neki ljudi odmah preko puta nje ustadoše da igraju, pa se ja spretno prebacih na njihovo mesto. Malo se iznenadi kad sedoh naspram nje, ali već sledećeg trenutka se nasmeja. Kakav je samo to bio osmeh! Znate one ljude za reklame za neku zubnu pastu. Takve zubiće je imala. Moraš da zažmiriš od njihove beline.
Pokušavala je nešto da mi kaže, ali nije išlo. Neki teški narodnjak se bečio sa zvučnika, a pošto je svadba već odmicala, “oštećenje” bubnjića je bilo u završnoj fazi. I tada uradi nešto što i dan danas sanjam. malo ustade, previ se preko stola da mi se približi. Kakve su to grudi. Stegnute u neki crni korset, samo što ne poiskakaše. Da sam dete sisao bih do 18-e.
– Ko si ti?
Pitala je i na moju veliku žalost, vratila se nazad. Naravno ni ja nisam mogao da joj odgovorim, zbog onog istog “narodnjačkog” problema. Samo sam slegao ramenima, pokazujući na zvučnik u blizini. Pokušah da iskoristim situaciju pa joj mahnuh rukom ka izlazu, pitajući je da mi se pridruži. Klimnu glavom i na moje zaprepaštenje, jedva ustade. Bila je poprilično pijana. Malena se pridržavala, za sve na šta je mogla. Na kraju me pozva da joj pomognem. Uhvatih je pod ruku i lagano izvedoh napolje. Čim izađosmo, počeh da zevam, da bar malo “razradim” uši. Zujanje postade podnošljivije. Ona me pogleda, malo treznije, valjda je onaj vazduh otrezni.
