Pozvao sam prvo ženu da joj kažem da sam stigao kod njene majke, da tu bar budem miran.
Sedoh u dnevnu sobu dok su njih dve pričale.
Čačkao sam telefon i kao radio nešto pametno. A samo sam čekao da ona ode. Nije imala nameru skoro da ode, pa poslah poruku na viber mojoj tašti.
„Ima li Vera kuću? Hoće ceo dan da ostane ovde?“ i poslao joj.
Za divno čudo uze telefon. Inače je briga za poruke. Pročita, pogleda me ispod oka da Vera ne provali i reče joj.
„Izvini Vera, samo da vidim ovo.“ I poče da kucka nešto. Ja sam u iščekivanju šta piše. Kucka ona, nabada slova, namešta naočare i konačno spusti telefon na sto i nastavi da priča sa njom.
Meni stiže zvuk poruke. Vera naravno nije provalila da je ona meni poslala.
Poruka je glasila.
„Šta ti smeta Vera. Čudan si mi nešto od kako si ušao u kuću? Jeli sve u redu?“
„Sve je u redu Dano. Samo mi lepše kada smo sami ti i ja. Ništa drugo.“ Odgovorio sam i kao nastavio da radim svoje. Smanjio sam telefon da ne pišti više. Ko zna šta može da pomisli Vera.
Zapištao je njen telefon. Uze ga odmah i pogleda.
„Opet ona. Izvini Vera. Samo da joj odgovorim.“ Reče tašta, kao ljutito.
„Ništa, ništa, Dano. Samo ti piši.“ Reče Vera i udje u neku opuštenu kominukaciju samnom. Ja kao slušam nju, a samo čekam da mi zavibrira telefon.
Eto poruke.
„Sam sa taštom. Pa to nema nigde. Ko voli da je sam sa taštom? Treba nešto da pričamo pa bi da smo sami?!“
Pričam sa Verom a ceo drhtim dok čekam da otvorim poruku.
„Evo ja volim da sam sam sa taštom. Moja tašta je baš fina žena. I voleo bih da popričamo nešto.“
Odgovorio sam u nadi da je pokrenem malo.
Pišti njoj telefon a komšika ništa, priča samnom. Ništa ne provaljuje.
Opet tašta namešta naočare i čita. Smeška joj se brk, to je dobro. Kucka mi…
„Pa kako da je izbacim iz kuće? Šta da kažem ženi pobogu. Šta si navalio, brzo će ona da ide.“
Spusti telefon i upita me.
„Jesi li gladan zete? Da ti postavim da ručaš?“
„Može, otkačio sam ove sa satanka, pošto bi zaginuli u kafani.“
„Ajde da ti postavim. Izvini Vera, brzo ću“ Reče i ustade da postavi sto.
Vera se pridiže i reče.
„Ma odoh ja. Postavi ti njemu. Doći ću ja predveče na kafu.“ Ustade i tašta je isprati na vratima.
Na moje veliko iznenadjenje, zaključala je vrata. Što nikada ne radi. Onako tiho da ne čuje Vera.
„Šta je tebi danas, što si čudan?“ Pitala me dok je išla ka kuhinji.
„Što sam čudan? Samo bih da budemo sami.“ Rekoh.
„Sami, pa šta ćemo sami?“
„Pa možemo svašta sami. Ali bih prvo da popričamo.“ Rekoh konkretno.
„Ajde pričaj. Ode Vera.“ Reče mi i sede pored mene za trpezarijski sto.
„Znači da kažem konkretno? Što se kaže u čelo?“ Pitao sam je
„Tako je. Šta te muči? Vidim da pišeš svaki dan. Ne znam zašto? Vidim da si mnogo fin. Dobro fin si ti i kulturan. Ali vidim da ima nešto što se krije iza toga. Pričaj, otvoreno.“
„Ali nemoj da se ljutiš, molim te. Kažeš mi da budem iskren i direktan. Ali ovo može da te naljuti. Pa te zato molim da ostane medju nama. Može?“
„Može. Sve što pričamo ostaje medju nama. Samo reci više“
„Kako da počnem ni sam ne znam. Ali ajde ovako. Sanjam te, maštam te. Ne mogu da te izbacim iz glave. Kako legnem eto te. Kako se probudim eto te. Samo o tebi razmišljam.“ Prelomih i rekoh.
„Sanjaš me? Kako me bre sanjaš?“ Pitala je prilično pogubljeno.
„Sanjam te Dano. Sanjam te kao ženu. Zamišljam te kao ženu. Maštam o tebi kao o ženi. Znam sve, i da ne smem i da nije u redu. Ali tako je. Zato ti i pišem i sve. Eto to me muči.“ Rekoh u dahu.