A onda, jednoga dana, obavestila me da odlaze u Australiju, dok su joj se suze slivale niz lice. Kako, zašto, upitao sam je drhtavim glasom.
Zoranov brat je već godinama u Australiji, ima razvijen biznis i zove ga da mu pomogne, jer između njih vlada veliko poverenje. A i Zoranu i meni je dojadila ova učmala, dosadna provincija. Jedino mi ti pričinjavaš radost životu, ali naša ljubav nema budućnost. Ne smem više da te blokiram i da smetam tvom budućem životu.
Gledali smo se suznih očiju i ćutali, znali smo oboje da je to tužna istina.
Odselili su se i dali meni ključ da koristim i čuvam kuću. Nastupio je najtužniji period u mom životu. Bio sam vidljivo depresivan, bezvoljan, razdražljiv, slabo sam se družio, nisam imao devojku, počeo sam i da pojačano pijem.
Moja majka je zabrinuto pitala – Miki šta se to dešava sa tobom, nema Bele da te diže!?
Slutila je šta je uzrok mog ponašanja, a ja sam samo ćutao jer je to bilo tačno, ali nisam smeo da priznam.
Vreme je učinilo svoje, polako se vraćao moj životni entuzijazam i aktivnost, postao sam aktivni mladi profesor, dobar drug i prijatelj, a pojavila se i devojka drugačija od ostalih. Mlada, lepa i nežna plavuša, koja je imala terapijsko dejstvo na mene. Jako mi je prijala i puno vremena smo provodili zajedno u Belinoj kući. Bilo je sa njom puno nežnih trenutaka i dobrog seksa, ali nije bilo onog plamena i strasti kao sa Belom.
Bela se retko javljala porodici i meni, uglavnom da su dobro, da imaju dobar posao, lepu kuću…
I treće godine od odlaska pozvala me da dođem kod njih, da će mi sve biti plaćeno. Naravno da sam pristao i otputovao kod njih za vreme zimskog raspusta.
Dočekali su me na aerodromu, veseli zbog mog dolaska, a ja sam bio uzbuđen zbog susreta sa mojom voljenom tetkom. Kuća je bila velika i luksuzna za naše pojmove,
veliko dvorište puno zelenila, bazen, dva off road automobila. Ispričali su mi da su došli u potpuno drugi svet, da je Zoran vrlo brzo ušao u posao, da Bela privatno, ali selektivno, daje časove matematike, da se dosta druže sa našim ljudima i dr. Ja sam njima ispričao šta se dešava u našoj porodici i gradu, a oni su me pažljivo i setno slušali.
Smestili su me u sobu na spratu, ali i pored velikog umora nisam mogao da zaspim od uzbuđenja. U gluvo doba noći video sam žensku siluetu na odškrinutim vratima i pridigao se na laktove – Bela. Prišla mi je lagano, poljubila u obraz i rekla – Dobro došao Miki moj, spavaj, sutra ćemo se družiti i razgovarati.
Bela, laku noć i, kao da sam popio sedativ, utonuo u san.
Probudio sam se kasno, Zoran je odavno otišao na posao, a Bela je pila drugu kafu u baštenskom hladu. Pričali smo jedno drugom o proteklom trogodišnjem periodu. Ona meni da je zadovoljna novim životom, ali da nije ispunjena, a ja njoj o svojoj depresiji, oporavku koji još uvek traje, devojci sa kojom sam u vezi… Bili smo obazrivi u priči i ponašanju, jer je u kući bila spremačica i u dvorištu baštovan, osobe sa naših prostora. Otpustila ih je pre vremena i isključila nadzorne kamere.
Najbolja priča koju sam pročitao. Hvala što si podijelio svoj život s nama. Nadam se da je Bela još živa i da može ovo čitati. Živ bio i ti…
Hvala Dino, pozdrav