Uradila je tri virtuelne ture, jednu sa Vanjom, koji je samo gunđao svaki put kada bi mu nešto pokazala. Poslednju je uradila dok je delila ekran sa Renatom, vlasnicom kuće i njihovom novom komšinicom.
Ali iako su ture prikazivale spoljašnjost, bila je zapanjena koliko je kuća velika.
„Još uvek ne mogu da verujem da ovo dobijamo za hiljadu i po stotine mesečno. Pogledaj koliko je velika!“ uzviknula je.
„Oh, postoji razlog zašto je jeftina“, promrmljao je.
Znala je na šta misli, to joj je nekoliko puta palo na pamet, ali je sebi rekla da ne bude budala i da ne izgubi zbog toga.
„Čudno, ona kuća tamo je identična.“ Vanja je pokazao na kuću manje od pedeset metara od njihovog novog prebivališta. „Sva ova poljoprivredna zemlja ovamo, a te dve kuće su jedna pored druge.“
„Renata, gazdarica živi ovde. Ona je vlasnik obe kuće. Mislim da ih je neki predak sagradio za porodicu. Trebalo je da se nađemo kod nje po ključeve, ali smo stigli par sati ranije. Verovatno ćemo morati da odemo tamo.
„Oh.“
„Znam da sam ti to rekla, ali nikad ne slušaš ništa što kažem ovih dana.“
„Šta?“ upita Vanja, a onda videvši kako ga ljutito gleda dodade: „Šalim se.“
„Pametno“, ali se nasmejala. „Pa, možda ćeš početi da slušaš sada kada vidiš da će stvari biti drugačije.“
„Drugačije ne znači bolje.“ Osmeh je napustio njegovo lice i zamenio ga je namrgođeni izraz koji je imao poslednja tri meseca. „Samo drugačija vrsta lošeg ponašanja.“
„U redu.“ Vesna je zalupila kočnice, zbog čega se istraživač zaljuljao u prljavštinu, kamion se ponovo zaljuljao. Ubacila je auto u parking, skinula naočare za sunce i okrenula se ka njemu.
„Šta radiš?“
„Vidiš li onu kuću?“ Vesna je pokazala. tome. „Znaš šta je to?“
„Dobar posao, prema tvojim rečima.“
„Ne, Vanja, ovo je novi početak za oboje i zato što jeste, ti i ja nećemo stupiti u to dok ne razgovaramo.“
„Ovde u dvorištu?“
„Da.“ Vesna je duboko udahnula. „Mesecima pokušavam da razgovaram sa tobom, a ti me ignorišeš ili se ponašaš kao kreten da odustajem od razgovora sa tobom.“
„Izvini, mama. Samo“, slegnuo je ramenima i srušio se nazad na sedište. „Nisam hteo da se pomerim. Osećam se kao da pokušavamo da zaboravimo tatu.“
„Pokušavamo.“ Vesna je podigla ruke na izraz njegovog lica. „Ne bukvalno,Vanja. Nikada neću zaboraviti tvog oca, ali ne treba da me podseća na njega svuda gde pogledam.“
„Kupili smo tu kuću godinu dana nakon što smo se venčali. Provela sam dvadeset dve godine u njoj. Svake noći smo proveli zajedno u toj spavaćoj sobi. Kuća, nameštaj, komšiluk. Svi naši prijatelji, sva mesta na koja smo išli.“ Zastala je da smiri glas. „Sve što vidim je on i ne mogu dalje sa takvim životom. Jednostavno ne mogu.“
„Ali ovde?“ Vanja je raširio ruke. „Zaječar,Veliki izvor.Pogledajte nas; mi smo u prokletom zabačenom kraju.“
„Moja porodica je iz Zaječara. Upoznala sam tvog oca kada sam išla u školu u Novom Sadu i ostala tamo sa njim. A što se tiče zabačenog kraja? Trideset minuta smo od Zaječara. Teško da je to zabačeni kraj. Mnogo stvari za raditi, ljudi za upoznavanje i neke dobre škole.“ Dodala je poslednji deo sa nadom.
