Vanja je bio ponižen i uznemiren do te mere da je napustio školu jer više nije mogao da viđa nju ni svoje navodne prijatelje. Vesna je znala da to nije bio jedini razlog. Otkako je Stevan preminuo, Vanjine ocene su padale, a on je pomenuo da odlazi.
Vesna je iskoristila očev san da će on završiti fakultet i postati arhitekta poput njega da ga natera da ostane. U izvesnom smislu, to je bila užasna stvar. Ali ona je želela najbolje za njega, i uložio je dve godine. Ivanina muka bila je poslednja kap koja je prelila čašu.
Ali nije bila samo škola. U mesecima koji su usledili, Vanja je bio zatvoren. Radio je puno radno vreme u prodavnici telefona kada nije radio, gledao je televiziju ili igrao video igre. Jedini društveni život koji je imao bio je kada bi njih dvoje išli na večeru ili imali svoju tradiciju petkom uveče u bioskopu koju su imali još od detinjstva.
U tom slučaju, sama Vesna je bila samo malo društvenija, povremeno izlazeći sa prijateljima. U godini od Stevanove smrti imala je dva sastanka i oba su bila užasna, i to zbog nje. Bila je nervozna, nespretna i u oba slučaja ih je gotovo fizički odgurnula kada su tražili drugi sastanak.
Drugi muškarac ju je nesvesno odveo na mesto gde ju je Stevan zaprosio. Ne, ovo je bio pravi potez. Možda malo ekstremno što se tiče povratka na istok drzave iz Novog sada ali je bio pravi izbor. Nema ovde nikakvih uspomena osim prijatnih iz detinjstva.
„Vanja, pogledaj me.“
Kada je odmahnuo glavom, ona mu je stavila ruku na rame. „Slušaj, ako ne želiš da pričaš, u redu je. Ali pošto ne pričaš sa mnom, sama sam donela ovu odluku, tako da ne možeš da se ljutiš na mene.“
„Nisam ljut na tebe“, šapnuo je i mogla je da čuje da je zgrožen. „Ljut sam na život.“
„U redu, to je fer. Bilo je pomalo loše za oboje. Dakle, kada ti se ne sviđa gde si u životu, promeniš se, zar ne?“
„Pretpostavljam.“
„Ovo je veliko i za mene, dušo. Prodala sam kuću i nema povratka. Ali to nam je dalo dosta novca da ovo uradimo, a moja firma mi je obezbedila intervju ovde“, nasmejala se. „Ko bi pomislio da bi nekome trebao advokat u Zaječaru?“
„Sigurna sam da mogu da nađem neki razočaravajući posao ovde.“ Vanja je prevrnuo očima. „Kada kupim auto.“
„Naći ćemo ti jedan. Nisam vukla tu tvoju kutiju za đubre ovde. Ostavila bi trag komadića od kuće.“
Vanja se okrenuo ka njoj sa osmehom. „U redu, loš sam u popravljanju automobila. Mogu li stvarno da nađem jedan?“
„Otići ćemo u grad za par dana i naći ti nešto razumno.“
„Super, hvala.“
„Vidiš? Stvari već idu na bolje za tebe.“ Vesna je ponovo gestikulirala prema kući. „Hajde da počnemo ispočetka. Vidi tu kuću, znaš li šta je?“
„Prokleta!“ odgovorio je Vanja sa osmehom.
„Hoćeš li prestati sa tim? Nije prokleta. Nešto loše se ovde jednom dogodilo.“
„Loše kao smrt.“ Vanja je podigao ruku u obliku pištolja. „Tip je poludeo i upucao ženu.“ Savio je prst kao da povlači obarač. „Onda svog sina.“ Ponovio je pokret.
„Znam.“
„Onda?“ Vanja je stavio prst u usta. „Razneo je sebi mozak. Da, to bi bilo loše.“
„Pa šta? Ovo nije prokleti film gde je kuća ukleta, Vanja.“ Mahnula je rukom prema njemu. „Kladim se da ako pogledaš istoriju bilo koje stare kuće, neko je umro ili je ubijen.“
