„Da, ali koliko?“ Vanja je sada bio okrenut ka njoj i iako joj se tema nije sviđala, bar joj je pričao i delovao je uzbuđeno, mada iz glupog razloga.
„Tri godine pre nego što je taj tip poludeo, jedna žena je izvršila samoubistvo. Obesila se na tavanu dok joj je muž bio na poslu. Svađali su se sve vreme i istraživali su ga jer su mislili da je on to možda učinio.“
„Je li?“ Vesna je čula za ubistva, ali ne i za ovo.
Vratila je auto u vožnju i polako se vozila dugim prilazom prema kući.
„Ne, oslobodili su ga krivice. Njihov sin je završio na mentalnom odeljenju neko vreme. Teško je podneo njenu smrt. Rekao je da je njegova krivica, ali nikada nije rekao zašto.“
„Izgubio je majku, to bi bilo dovoljno da uradi. Pogotovo ovako.“
„Nisam u ludnici“, istakao je Vanja.
„Tvoj tata je umro od raka i bio je dugo bolestan. Mnogo drugačije od nečeg iznenadnog i jezivog.“ Vesni je sada bilo žao što ga je ohrabrila.
„Vidiš, jezivo“, klimnuo je glavom. „Useljenje u jezivu kuću.“
„Slučajnost.“
„Godinu dana pre toga, dvoje ljudi je nestalo. Mama i sin. Otac je rekao da nema pojma šta se dogodilo.“
„Da li ovo izmišljaš?“
„Ne, mama“, uzdahnuo je. „Stalno ti govorim, Gugl je tvoj prijatelj. Našao sam gomilu stvari o ovom mestu.“
„Divno, ne obraćaš pažnju kada ti pokazujem obilazak, ali ćeš istraživati ubistva.“
„I ovo je bilo čudno jer je bilo otprilike isto. Pretpostavljam da su se mnogo svađali. Policija je dolazila par puta da ih razdvoji, pa su mislili da ih je ubio. Ali je oslobođen. Majka i sin su se pojavili u Budvi par godina kasnije.“
„Izgleda da su svi muževi ovde bili gubitnici.“ Vesna se namrštila.
„Pa, onda nemamo razloga za brigu“, nasmejao se grubo. „Nema ovde ni muža ni tate. Možda ćemo biti bezbedni.“
„Naravno da budemo pozitivni.“ Vesna se zaustavila ispred kuće. „Hej, ulazna vrata su delimično otvorena.“
„Poziva nas unutra, Muahahaha!“ Vanja je prasnuo u jeziv smeh. „Pridruži nam se!“
„Prestani.“ Udarila ga je po ruci. „Renata je verovatno unutra i čisti u poslednjem trenutku.“
„Nadam se da su dobili novi krevet za tvoju sobu.“ Vanja je otkopčao pojas i otvorio vrata da izađe iz auta. „Inače ćeš spavati u istom krevetu u kom je spavao i onaj bolesnik.“
„Nov je.“ Vesna je potisnula osmeh. „I pročitala sam članak da su svi umrli u tvojoj sobi.“ Namignula mu je. „Slatki snovi večeras.“
„Smešna si.“ promrmljao je Vanja dok je izlazila iz auta.
Vesna je ispružila ruke iznad glave i pomerala se s jedne na drugu stranu, lomeći leđa. Vanja je vozio veći deo jučerašnjeg dana, ali ona je bila za volanom poslednjih sedam sati. Posegnula je nazad u auto da uzme tašnu i kada je zatvorila vrata, videla je Vanju kako već ide ka kući.
„Hej, čekaj!“
Vanja se okrenuo i odmahnuo glavom.
„Pusti me prvo da uđem, smeta mi što su vrata otvorena.“
„Ozbiljno?“ Podigla je obrve. „Preteruješ sa ovom prokletom stvari.“
„Ne, mama. U zabačenom smo kraju, a bolesni kreteni mogu biti bilo gde. Ne znaš da li je ta žena u kući. Ja ću prvi.“
Bio je potpuno ozbiljan i okrenuo se kući. Bio je nekoliko metara ispred nje, a Vesna je potrčala da ga sustigne, trzajući se kada su joj japanke u kojima je bila na putu naišle na kamenje.
