Nakon što je spustio telefon, prekrstio ruke i gledao kroz prozor suvozača sledećih sat vremena, Vesna je odustala i izgubila se u svojim mislima. U poslednje vreme je to mnogo radila. Ova selidba je bila velika stvar za oboje, i nadamo se dobra stvar.
Videvši da joj Vanja daje malo ili nimalo uticaja, nadala se da će i za njega biti isto, ali ne daj Bože da bilo šta kaže na ovaj ili onaj način. Između želje da razgovara sa njim, ali ne želeći da navaljuje i noseći se sa sopstvenim životnim sumnjama, bilo joj je lako da provodi mnogo vremena u tihom razmišljanju.
Dok su vozili veći deo poslednja tri dana, Vesna se stalno pitala da li je ovo zaista promena koja im je potrebna. Osećala je da jeste. Svi njihovi problemi kao da su proistekli iz sećanja i bola. Njeno malo starije od njegovog, ali sada su oboje imali ozbiljne razloge da više ne ostanu u životu koji su poznavali.
U stvari, koliko god se loše osećala, zapravo Vanjino nedavno slomljeno srce navelo je da konačno donese ovu odluku. Znala je da koristi sina kao izgovor da opravda ono što je želela, ali on je bio otvoreniji kada je u pitanju bila njegova drama, a ne samo njena.
Bacila je pogled nazad ka uskom putu, ali je onda brzo ponovo pogledala njega. Tačnije, njegov telefon. Na ekranu je bila Ivanina slika.
„O, za ime Boga.“ Vesna mu je otela telefon iz ruke i bacila ga na zadnje sedište.
Slušalice su mu iskočile iz ušiju i vratile se tamo sa telefonom.
„Šta je dođavola, mama?“ upitao je. „To nije bilo kul.“
„Ni to što me ignorišeš poslednjih nekoliko sati.“ Vesna je odlučila da ne pominje tu sliku. „Rekla sam ti, ne moraš da razgovaraš sa mnom, ali ne smeš ni da koristiš telefon.“
„Prisilni razgovor takođe nije kul“, rekao joj je. „Nemam o čemu da pričam.“
„Nemaš o čemu da pričaš“, ispravila ga je. „Prošle godine te niko nije mogao naterati da zaćutiš.“
„Mnogo toga se promenilo od prošle godine“, rekao je bez ikakvog traga svog nekadašnjeg stava. „I sećam se kada su ljudi govorili da se toliko smeješ da ih to nervira. Više nemaju taj problem sa tobom.“
„Auč“, trgla se. „Hoćeš da kažeš da sam jadna kučka kao što tvoji prijatelji kažu za svoje mame?“
„Kažem da više nisi srećna.“ Slegnuo je ramenima. „Zato se ne ponašaj kao da sam samo ja u pitanju. I da više nemam prijatelja.“
Vesna je izbegla vruću temu i nije mu rekla da zvuči kao drama. Donekle je imao pravo da se tako oseća.
„Pa, živeli novi prijatelji.“ Uzela je kafu iz držača za čaše između njih i kucnula je po onoj u njegovoj ruci.
„Samo ako je i za tebe.“
„U redu. I možda novi posebni prijatelji. Posebno za tebe.“
„Šta god“, prevrnuo je očima.
Vesnin odgovor je prekinuo GPS koji joj je govorio da skrene levo, a pojavio se niotkuda, između dva ogromna drveta. Naglo je skrenula, zbog čega su se gume Eksplorera zarezale u zemlju pre nego što je terenac krenuo napred. Zastao joj je dah dok je gledala kako se mala prikolica koju je vukla opasno ljulja pre nego što se ispravila.
„Eno ga“, gestikulirala je. „Naš novi dom, slatki dome.“
Vesna je usporila dok je put skretao udesno, a ona je ostala levo i prošla kroz staru belu drvenu ogradu sa obe strane prilaza. Vesna je zviždunula kada su se približili ogromnoj kući sa osam soba, na dva sprata.
