Stigla ga je na gornjoj stepenici trema.
„Nikada te nije videla, pusti me da idem prva ili će misliti da si ti kreten.“
„Ne.“ Pogledao ju je preko ramena. „Tata je rekao da te čuvam i ja to shvatam ozbiljno. Samo mi daj sekundu da uđem i vidim da li je neko ovde.“
Vesna je bila dirnuta i stavila je ruku na njegovu ruku. „Jesi li ti moj muškarac u kući?“
„Jesam otkako se tata razboleo“, rekao joj je. „Koliko god mi tvoja tvrdoglava guzica dozvoljava. I dok ne odlučiš da nađeš nekoga.“
„Nemojmo više o tome.“
„Ne žurim sa tim“, Vanja je odmahnuo glavom. „Ali jednog dana hoćeš i moj je posao da se pobrinem da nije kreten.“ Okrenuo se kući. „Kao oni momci koji su ovde živeli. Jebeno čudno, tri kretena su ovde živela poslednjih nekoliko godina.“
„Pazi šta pričaš.“
„Imam dvadeset godina, a ne dvanaest.“
„I uvek ću ti biti majka. Pazi šta pričaš.“
„Da, mama“, prevrnuo je očima, zatim prišao vratima, otvorio ih i nagnuo glavu unutra.
„Halo?“, pozvao je. „Hm, Renata? Vesna i Vanja su ovde, jeste li ovde?“
Vesna nije čula odgovor, a Vanja je ušao u kuću.
„Proklestvo“, uzviknuo je.
„Šta je to?“, Vesna ga je brzo pratila.
„Ovo mesto je ogromno.“ Vanja je nastavio u središte ogromne dnevne sobe. „Hej, pogledaj, kamin!“
„Rekla sam ti da ga ima“, promrmljala je. „Video bi to na internetu da si obratio pažnju.“
„Mislio sam da je lažno.“ Vanja je obišao veliku crnu garnituru na razvlačenje i prešao preko kamina ugrađenog u suprotni zid. „Ovo je pravo. Hej, ja mogu da cepam drva! Voleo sam to kada bismo išli u onu kolibu na Zlatiboru!“
Vesna se osmehnula. Bilo je lepo čuti ga uzbuđenog. „Bolje pazi,Vanja. Nisi zvučao srećno malopre.“
Uputio joj je tužni osmeh. „Da, znam, u poslednje vreme sam bio pomalo kreten.“
„Neću ti ispravljati jezik u vezi s tim“, namignula je. „I u pravu si, ni ja nisam bila svoja mesecima. Kao što sam rekla, ovo je novi početak, ali gde ćemo pronaći svoje staro ja.“
„Hmm, to je duboko.“ Vanja se nasmešio. „Zvučiš kao jedan od onih porodičnih filmova.“
„Nazad na to da budeš kreten“, promrmljala je.
„Sledeće nedelje, kao deo klišeizirane, dirljive filmske serije“, rekao je Vanja dok je šetao po velikoj sobi, dodirujući stolice i gledajući rustične panele i police ugrađene u zidove.
„Vesna i Vanja, majka i sin slomljenog srca, beže iz Novog Sada da bi se sklonili od bola i došli u vukojebinu gde otkrivaju kamin koji će sve učiniti boljim.“
„Vanja.“ Vau, bio je u retkoj formi.
„Ali to nije sve! Uskoro će scenario doneti ljubavne interese za oboje. Vesna će zaboraviti čoveka koji joj je sve značio, a Vanja će upoznati neku naivnu devojku sa sela koja će se zaljubiti u njegov gradski šarm i…“
„Vanja, ućuti!“ odbrusila je, sa više snage nego što je nameravala. „Umorna sam od tvojih sranja. Želiš da se valjaš u bedi, u redu je, ali ja sam ovo uradila da ne bismo morali. Ovo nije da zaboraviš svog oca, već da kreneš dalje i ublažiš deo bola.“
„U redu.“ Klimnuo je glavom. „Izvini, ali sam shvatio očev sarkastičan smisao za humor.“
„Jedina osobina koja mi se nije dopala kod njega. Pokušaj da se malo smiriš, važi?“
