Brinem, kao i svaka majka. Čak, mislim, više od drugih majki. Preterujem, brate, svesna sam toga , ali šta da radim kad sam takva. Jeste Momčilo moj jedinac, jeste da od treće godine odrasta bez oca ali koliko ima takvih oko nas? Mnogo, brate, znam, pa opet brinem, pratim, kontrolišem, tu sam kad zatreba. Dok je bio mlađi kao da mi je bilo lakše: šta će obući, da li je jeo, napisao domaći, da se nije prehladio. Malo dete mala briga, a moj Momčilo više nije mali! Završio je srednju školu, sada će na fakultet ( i sama pomisao da odlazi u drugi grad me ubija!), lep je, pametan, visok, ma ne zato što je moj, iskreno pravi maneken, ili košarkaš ili… I to me brine: Momčilo po ceo dan bleji u kompjuter, malo izlazi, retko ko ga pozove telefonom. Mobilni mu služi da sluša muziku!
– Kevo, pusti, kavi drugari, kakvi kafići, učim!- govorio je godinama unazad kad sam ga terala da malo izađe iz kuće, da se opusti, zabavi
Istina, dok je bio u osnovnoj voleo je da odluta od kuće sa nekim klincima pa posle jurim po kraju i tražim ga, grdim ga što se dugo zadržava van kuće, što se ne javi.
– Kevo, bre, kakav sport, kakva košarka, šta da počinjem u devetnaestoj. Moji vršnjaci već su profesionalci u svojim sportovima…
Ma znam ja to i sama, ali vidim visok je, skoro dva metra, ruke kao krila od vetrenjače. Tačno kada je on hteo tu košarku plašila sam se da se ne povredi, da ne ugane nogu, zglob, bio je sav kao grana. Možda plivanje, da se raskrupnja, nabaci malo mišića. Vodila sam ga na bazen, a voda hladna, beži još da navuče zapaljenje pluća, tuberkulozu…
– Ko me zvao? Koja Marija? Mora da si pogrešila!
Probam da proverim ima li kakvih devojaka, kao telefoniraju, traže ga, džabe. Probam preko drugara, ali i njih nema, tek onaj Stevica, zaluđenik u tehniku i kompjuterske programe uopšte ne kapira šta ga pitam i onaj drugi, nadrndani i prilično tupavi Darko, koji je i dolazio kod mog Momčila da mu ovaj piše domaće i priprema ga za predstojeće časove. Bez njega bi još uvek bio u prvom osnovne! Ni on, somina ne gleda ženske, trabunja nešto o autima, trkama…
Ako Momčilo i izađe iz kuće bacam se u strogi pretres njegovih stvari, tražim, tražim…( Prvo nisam znala šta, a posle sve što može imati veze sa drogom -!- mirišem mu svaku stvarčicu, rekla bih da tu ima nešto, ali stvarno poima nemam kakav miris bi trebali da imaju marihuana i takva govna!) Onda tražim igle, špriceve, papiriće sa telefonskim brojevima dilera, kafića u kojima se okupljaju…
Bože, a da nije peder? Ma daj, ženo, kakav peder, sve i da hoće, kako, ne izlazi, ne dolaze mu, ne zvoni mu telefon. Bar kada bi imao neku curicu, vršnjakinju, da se upoznamo, da svrati malo kod nas (ovolika kućerina!) da joj skuvam kaficu, da proturimo koju, da mi kaže gde izlaze, šta nameravaju dalje, da ja njoj objasnim šta moj Momčilo voli… Uf, zato je i nema što bih se ja natovrzla na nju da je davim, da je ispitujem ko islednik ruskog KGB i još gore, zapovedam ko najodurnija svekrva-veštica!!
Ali brinem uporno genijalno uspešno pronalazeći sve novije i novije razloge za brigu.
0